Category: Dogodovštine

Ma, ne, nisam joj još kupila krevet, nego smo imali noćnu dogodovštinu.

Juče nije u vrtiću spavala, i ja se ponadam da će ranije zaspati, ranije od sad već uobičajenih 23h30. I zaista, već u 21h45 spavala je. Pohvalih se sinoć, al ne vredi, nema spavanja… Vrućina je valjda noću, pa se probudila.

Četiri je sata ujutru, peva nešto, brrrrrrrrr brrrrrrrrrrrrrrr brrrrrrrrrr.

Pomislim žedna je, ustanem, donesem vodu, popije dva-tri gutljaja i gura mi čašu.

– OK, ajde sad lezi, spavanje, mora ujutru da se ide u vrtić.

Legne ona “kao”, to ležanje potrajalo celih 8 ms (milisekundi, ako neko nije shvatio) i onda opet skakanje po krevetu, pevanje, pljeskanje rukama, ustajanje… Sedela ja malo pored nje, dok se malo izigrala, i vraćam se u krevet, koji je u drugoj sobi.

Čujem je ja, nije još zaspala, još uvek priča nešto, ali polako se smiruje. Sve pomislim sad će zaspati, već je prošlo 5.

Kad, čujem je da trapka, izašla iz kreveca, i došla kod mene, htela bi da gleda TV. Ma ajde, kakav TV po mrklom mraku, sad se spava.

– Popni se. – kažem joj ja.

Penje se kod mene u krevet, legne, i posle 5 minuta, već spava čvrstim snom.

I posle samo nek mi neko kaže da ona ne razume, ili da ne zna šta hoće. Zna ona sve, samo je mi ostali malo teže razumemo.

– Mama, hoću kod tebe u krevet!

Ma ne, nigde ja ne idem, ne brinite se, nego ova reč se Vanji jako dopada. Pojma nemam što baš ta.

Uveče pred spavanje, smirujemo atmosferu skakanja igrajući se rečima.

– Dobar dan.

Gleda me u oči sa polu-smeškom, očekujući nastavak. Tu obično ide onaj kišobran, sećate se. Sinoć, ja malo rešim da promenim repertoar, pa da izređam sve reči tipa dobro jutro, dobar dan, laku noć, doviđenja.

E kad rekoh doviđenja, tu kreće zabava. Ta je reč jako smešna, valjda ja tako izgovaram taj glas đ, nekako mekano, i ona se oduševi, i počne da se cereka.

Juče je, čini mi se, probala da imitira “dobar dan” sa “da-da-da“, pa kad ja kao odgovorim na to njeno da-da-da sa “doviđenja” ona se iskida od smeha. Ni jedna druga reč ne izaziva toliku poplavu oduševljenja.

Večeras drugačija situacija. Neće ono dobar dan da proba da ponovi, zna da posle toga dolazi “ona interesantna reč”, i lepo me gleda pravo u oči, očekujući šta ću ja sledeće reći. Ja prvo malo oklevam, pokušavam da je ipak nagovorim da “ponovi” to dobar dan, ali nema šanse, samo se smeška, i čeka mene. Ok, nastavljam ja sa dobro jutro, ništa, laku noć, i dalje ništa. Doviđenja. E pa to je čekala, naravno. Kaže mi di-di-di-di, i prasne u smeh.

I tako se nas dve ispozdravljasmo jedno 50-60 puta, bez preterivanja.

A fotoaparat mi nije tu, pa nisam uspela ni klip da snimim, da vam svima pokažem. Tj. jesam, telefonom, ali nemam čime da prebacim na komp, nisam dovoljno tehnički opremljena, ni gajtan, a ni plavi zubić nemam. Rešićemo i to, uskoro valjda, ajde mama, idi časti se.

Dakle, definitivno može, ali neće, mrzi je.

Radi se o ustajanju “na sred sobe”, tako ga ja zovem, a kaže se, ustajanje bez pridržavanja za predmet.

Dešava se danas. Ja sam u kuhinji, spremam ručak, ona sedi sa babom u dnevnoj sobi, čitaju neke knjižice. U jednom trenutku, uzima knjižicu, kreće ka meni, saplete se na nešto (verovatno tepih) i TRAS pade. Ništa strašno. Ja provirujem iz kuhinje i gledam je. Ne plače, naravno, već ustaje. U ruci drži knjižicu, jednom nogom pravi iskorak, ruke su obe na podu, drugom nogom pravi isti iskorak, sad je na dva stopala i sa dve ruke (u jednoj knjižica, nju ne ispušta ni za živu glavu) na podu. Slobodnom rukom se odguruje unazad, i hop, ustade. Naravno, dolazi da joj ja čitam, niko ne čita bolje od mame.

Nije joj ovo prvi put, odavno je ona to naučila, i vežbamo stalno, ali šanse nema da ona to primeni. Lakše je da dopuzi do nekog predmeta, pridrži se rukom i lepo ustane.

Lenja je, šta da vam kažem. Jel na mamu?

Ja:
– Dobar dan. Imate li kišobran?
– Kišobran? Kišobran je rasprodan, dođite nam sutradan.

Vanja:
– Ne ne ne ne neeeee

Ja:
– Dobar dan. Imate li kišobran?
– Kišobran? Kišobran je rasprodan, dođite nam sutradan…

Vanja:
– Ne, ne, neee…

i tako u beskraj, i kikotanje na sve strane, moje i njeno.

Ih… miline…

Stoji kesica plazma keksa (ona crvena unutrašnja, šuškava) na stolu, Vanja dolazi, pipka kesu, i pogleda me. Hoće keks. Dobro, dam joj. Odlazi, gricne jednom, i vraća se, opet pipka kesu sa keksom.

– Pa imaš već jedan, nisi pojela, pojedi prvo taj pa ću ti dati drugi.

Ona uporno, ponovo pipka kesu i gleda me. Na treće pipkanje shvatam.

– Hoćeš još jedan? Dobro, evo ti.

Uzima drugi keks u drugu ruku, odlazi do troseda, penje se, izvalila se da gleda TV, crtani je neki.

Pojma nemam jel novi korak u razvoju, moguće da jeste, ali je definitivno prvi put da uzima još jedan pre nego što je prvi pojela, ispustila, bacila ili ko zna gde zaboravila.

A ja samo da se pohvalim, tj. nju da pohvalim.
Ljubi te mama.