Category: O meni

Ne znam smem li da vam ispričam, da ne bude posle da se sve izjalovi, i da bude “ko te je terao da pričaš unapred”…

Poslednjih dana i nedelja se dosta dobrih stvari dešava, meni i oko mene, da prosto počinje da me obuzima neki talas pozitivne energije.

Danas je bila kulminacija.

Zvoni telefon, zovu me iz računovodstva da dođem po neki novac. Pred svaku NG imamo neki poklon, ja sam na ti skroz zaboravila. Prvo se premišljam hoću li otići, i na kraju ipak odem. Na stranu novac, ne kažem da nije važan, ali ostale stvari koje sam čula i ljude koje sam srela na mene su ostavili daleko jači utisak.

Znate (ili ako ne znate, sad ćete saznati) da ja ne radim evo će skoro već pet godina, i da počinjem sredinom februara. U međuvremenu se toliko stvari promenilo, da ja tamo dođem kao marsovac. Nad glavom mi stoji da nisam još magistrirala, ma šta nisam još, nisam baš ni mnogo blizu. Sad je još i ta Bolonjska, pa se ni ne znaju još sva pravila igre. Elem, moj šef katedre i svi sa katedre su rešili da napravimo nešto zajedno, da mi maksimalno pomognu. Zakazah sastanak za posle nove godine. Ovo me je jako obradovalo, jer mi je po tom pitanju stvarno potrebna neka pomoć, organizacione prirode uglavnom, i neko globalno usmeravanje. Videćemo.

Pred kraj godine, na faksu, kao i svuda uostalom, novogodišnja euforija, i ja slučajno (ili kako god) dođoh baš u trenutku kad je počinjao koktel na mojoj bivšoj katedri i na mom matičnom Odseku. A nisam ni znala za koktel, ali nema veze, bila sam gde treba, onda kada treba.

I tamo, s nogu, od jednog kolege koja veoma cenim, dobih ponudu za neki posao, kaže “računao sam na tebe”. Iznenadio me je, priznajem, ali vrlo se radujem ovoj saradnji.

Šef odseka mi reče da je njegova žena (koju ja poznajem, i ona mene, jel) pročitala moj tekst iz časopisa Mama i da se oduševila. Ona je inače psiholog i radi u Zvečanskoj, i genije je od žene. Posle mi još rekoše da su još neki čitali članak (što li me nisu zvali) i da se svima dopao ali da je potresan. Ne znam, meni nije potresan, al’ bih baš sad volela da od vas čujem mišljenje o tome, ako vas ne mrzi da čitate, naravno.

Evo članka ovde

I onda, dođem kući, uključim računar i pročitam da je RainDog objavio Blogodak ovde, i oduševim se.

I tako ja danas, kao da letim na nekoj pozitivnoj energiji.

Pa dobro, reći ćete, šta je dve godine prema celom ljudskom veku, ništa!

Ali ove dve godine meni su donele mnoga saznanja i poznanstva do kojih bez bloga nikad ne bih stigla.

A kako je počelo?

Pa slučajno. Evo htedoh sad da nađem originalnu razmenu mailova, ali nemam. Biće da je onomad kad mi je hard disk zveknuo, i to otišlo sa njim. No, moj brat od tetke koji se nemerljivo puta više od mene bavi računarima i svime oko njih mi je bio glavni konsultant. Ja sam negde čula-pročitala za blog, i pojma ti blagog nisam imala šta je to. Mislim, znala sam da je to neki online dnevnik, ali ništa više od toga.

E a ja sam u širim krugovima poznata po tome da bih sve i sva da isprobam, i ja krenula da se raspitujem prvo kod tog brata. I on mi na moje pitanje pošalje ovaj link sa wikipedie (btw nije bilo ovoliko teksta, možda ovako nekako). Dobro, pročitam ja to i krenula bih, ali ne znam odakle. Sledeće pitanje: “GDE da otvorim blog?”

I tako ja krenem u otvaranje blogova na tamo pomenutim blog sistemima. Više se i ne sećam gde sam sve pootvarala, recimo bravenet, livejournal, blogger… i nijedan mi se nije nešto posebno svideo. Bravenet prekomplikovano, livejournal izgledao bzvz, blogger se presporo učitava za moj tadašnji dial-up…

I onda naletim slučajno nekom pretragom na blog.hr i otvorim i tamo i krenem. Vrlo brzo primetim da malo-malo pa ne radi, i to baš kad ja imam šta da napišem. Brzo sam skapirala kako da malo izmenim design, ništa značajno, ali opet za mene je to bio uspeh. Počelo je od dodavanja slike u pozadini, a tamo se završilo kombinovanjem dva postojeća design-a tako što sam uspela da napravim da imam tri kolone.

Pretražujući mnoge “lokalne” ex-yu blog sisteme (tada još uvek nije bilo i Srbiji) otvaram blogove za probu na mojblog.com, mojblog.hr, blogger.ba, blogovanje.com, i ni jedan mi se nije nešto naročito dopao, a na blog.hr sam već stekla stalne čitaoce, tako da nisam htela da se selim.
Kasnije počinju da se otvaraju blog sistemi i ovde, isto kao ostali mojblogovi, otvorih ja i tamo, napisah dva posta, i odustade.

Blog.hr je počeo prečesto da pada, i da predugo bude van funkcije tako da sam sve dotadašnje postove preselila i na blogger (tamo je bilo moguće pisati postove da se objave u prošlosti), i vodila paralelno oba, čisto radi sigurnosti, mnogo je mala verovatnoća da oba budu off u isto vreme.

Onda, posle nekog vremena, novembra 2005 vratih se na mojblog.co.yu, a sve po “nagovoru” novog tada još uvek “samo cyber” prijatelja kukca. I tamo za kratko vreme dobih još stalnih čitalaca. Ovaj blog sistem je po mom skromnom korisničkom mišljenju vrlo “user unfriendly” svi oni moduli i gluposti, no tamo sam se zadržala jedino zbog domaće publike.

Onda, letos, negde u avgustu, pu (aka Vimi) mi otkrije WordPress, i nekako u isto vreme, saznam od Lang (aka Cinela) za blog381. I šta ja tad uradim? Otvorim blogove na oba. I svidi mi se WP odmah, oduševi me moćnost automatskog prebacivanja postova sa blogera. Prebacim ja sve postove na WP, probam i na 381, javljalo mi neku grešku i ja tu odustanem.

Onda opet posle nekog vremena, Lang me pozove da budem član 381 Tima za proglašenje naj 381 bloga. Bila sam vrlo počastvovana, i prihvatila sam. I onda, mic po mic, čitajući blogove, reših da dođem i ovde. Gazdarica pomenutu grešku ispravila za tren oka, ali ja sam rešila, da ako ne uspem, prebacim postove, pa makar ručno, jedan po jedan.

Dve godine kasnije, evo me sad i ovde. Do dolaska, blog koji sam vodila (zapravo jedan jedini) na više adresa bio je strogo tematski, i mada sam imala iskušenja da pišem i o drugim stvarima, do sad to nisam radila. Onda sam se ovde u malom odabranom društvu rešila da to ipak promenim, i to samo ovde. Oni drugi ostaće što se teme tiče jednaki kakvi su do sad bili.

I tako, zahvaljujući blogu i forumima stupih u kontakt sa najrazličitijim ljudima iz najrazličitijih krajeva. Neki su tražili pomoć, drugi je nudili, od nekih sam pomoć dobila (i još dobijam), drugima sam ja pomogla, neki dolaze često, neki dođu jednom, pa nikad više, neki redovno komentarišu, drugi opet tiho čitaju. I svi su mi dragi. Do sad sam na dva velika bloga (blog.hr i mojblog.co.yu) imala ukupno oko 24000 unique poseta. Nastavljam, naravno, punom parom, kao i do sad.

Hvala vam svima koji me čitate,
nadam se da ćete to činiti i dalje.