Category: Razmišljanja

Mislite o tome

Posted on by — 26 Comments

U tvojim očima

Meme by Kukac

Mislila sam da Vam ispričam o jednim novim očima, ali ovu priču želim da pročitate, zapravo još više želim ja da je napišem.

Kad sam ih prvi put videla, bile su zatvorene. I tako danima, stalno je spavala. Onda jednom, u mojim svakodnevnim po sto puta posetama sali punoj inkubatora, ugledah ih otvorene. Želela sam da taj trenutak zauvek zapamtim. Nije gledala prema meni, nego prema svetlosti prozora, sećate li se priče o golubovima na tom prozoru? Bio je sunčan dan, divno toplo vreme, početak marta, i mene je tada sunce obasjalo. Shvatila sam tad da ona vidi i to je tad za mene bio ceo svet.

Izlazimo iz porodilišta, i nismo ni do kuće još stigli, idemo na prvi pregled, neurooftalmolog. Vanja ima mesec ipo i mrva je jedna od jedva nešto više od 2kg. Taj pregled je za moje oči bio nešto najstrašnije što sam do tad videla. Ne želim da ga opisujem, dovoljno mi je da se setim pa da mi suze same krenu. Pitala sam se često, odakle jednom tako majušnom biću tolika snaga da pokuša da se odupre nekome, nekima… Ma imali su oni objašnjenja, ali nije mene ništa zadovoljavalo.

Kao i sve uostalom, i oči smo vežbali. Stimulacije, proveravanje praćenja… Sve je naravno kasnilo, ali ja sam još od onog sunčanog dana znala sve što je bilo bitno…

I što vam sve ovo pričam? Ma pojma nemam!

Želela sam da vam ispričam o govoru očima. Čudno je to, kako kad neko ne ume da vam ispriča ono što želi, očima sve ume da vam kaže. I najlepše od svega je što vi to i razumete. I sreću, i tugu, i strah, i bes, i glad, i ljubav, i hoću, i neću… ma sve.
Sve ja to vidim u njenim očima.

U tvojim očima

Posted on by — 10 Comments

Moje drugo “Ja”

Moje drugo Malopre čitam Venus, piše, između ostalog, o pitanju “Koju muziku slušate?” i kod nje, po ko zna koji put prepoznajem sebe. Nas dve smo dobre prijateljice, i često se, jako često dešava da u istom trenutku pomislimo i kažemo potpuno istu stvar.

Prepoznajete li sebe u postupcima i osobinama drugih ljudi?

Razumela bih to da se prepoznajem u osobinama bliskih i onih koje poznajem odavno, pripisujući to genima ili dobrom poznavanju. Ali ne, meni se često dešava da se prepoznajem u onima koje tek površno ili odnedavno poznajem.

Sto puta sam već nekima, slušajući šta pričaju, ili čitajući šta pišu, rekla (ili napisala) da su moja davno izgubljena sestra. Da, najčešće se prepoznajem u ženskim osobama, mada imam ja i par takve “braće”.

I tako, ja volim sve ove moje druge “Ja”, hvala vam što ste tu, i što se ja u vama prepoznajem. Prepoznajete se i vi u meni, znam… Lep je osećaj znati da je neko u jednom malom deliću sličan kao ja.

Posted on by — 27 Comments

Mrak

Izađoh malopre da se prošetam, i pre sam se vratila nego što sam izašla.

Zemun, Glavna ulica, načičkana sklepanim nazovi tezgama prekrivenim najlonom, prodaju se razni artikli sumnjivog porekla, a narod, kao da je poludeo. Joj što mrzim osmi mart i sve te glupe “praznike” nasleđene iz crvenog vremena. Mrak je, onaj mentalni.

A samo sam htela da procunjam po radnjama i potrošim malo para. I ne dadoše mi. Pobegla sam na Kej. Neka, tamo makar smoga ima manje.

U međuvremenu, pao je mrak (onaj prâvi), kad u mojoj ulici nema uličnog osvetljenja. Jednostavno ne radi. I mrak mrzim. Nije kasno, znam, ali neka mi je uvek nelagoda, sve se nadam naići će neki automobil, da mi malo osvetli put. Ulica je uska i mračna, a na pet je koraka od centra. I baš se bezveze osećam. Ulazim u stan i palim sva svetla. Volim svetlo, i da trešti na sve strane, ne marim za štednju večeras. Sutra ću.

Posted on by — 15 Comments

Male boginje – morbilli

Juče u vestima, pa blago rečeno, panične vesti, pojavili se morbilli.

Male boginje u Beogradu

Beograd – Na području Beograda registrovane morbile (male boginje ili ospice), kod dvoje prethodno nevakcinisane dece, uzrasta tri do pet godina.

U saopštenju se objašnjava da su deca inficirana u Novom Sadu, gde je već ranije registrovana epidemija, kao i da su hospitalizovana na Institutu za infektivne i tropske bolesti u Beogradu.

“Osobe koje su bile u neposrednom kontaktu sa obolelom decom pod zdravstvenim su nadzorom, a u naselju gde deca žive, danas se od 14 časova sprovodi vakcinacija nevakcinisanih osoba, uzrasta do 25 godina”, navodi se u saopštenju.

Gradski zavod za javno zdravlje podseća da se zbog proglašenja epidemije morbila na teritoriji Srbije sredinom februara ove godine, obavezna vanredna vakcinacija protiv morbila sprovodi i na teritoriji Beograda i to među nevakcinisanom populacijom visokog rizika, starosti do 14 godina.

izvor B92

E sad, rekli biste, ok, ništa strašno, većina dece je vakcinisana.

Da, u Srbiji je MMR (morbilli, mumps, rubella – male boginje, zauške, rubeole) vakcina obavezna, vakcinišu se deca od jedne godine starosti. Međutim uvek ima onih koji nisu vakcinisani.

Vanja nije vakcinisana.

Kad je bilo vreme da se ova vakcina primi, neurolog je savetovala da vakcinu ne primi, jer bi mogla da više štete nanese njenom osetljivom mozgu koji je već pretrpeo oštećenje, nego što bi u kasnijem periodu sama bolest mogla da donese štete, naročito imajući u vidu visok opšti imunitet populacije, jer je većina vakcinisana.

I tako se ja, naročito imajući u vidu sopstveno iskustvo sa morbilima (tri najduža dana u mom životu provedena na Institutu za Majku i Dete) ustvari jako plašim morbila.

Ako imate dete koje je u uzrastu za vakcinaciju, njegovim vakcinisanjem ne štitite samo njega, nego i one koji ove vakcine nisu smeli da prime. Hvala vam zbog toga.

Posted on by — 10 Comments

Proleće…

…je definitivno tu, iza ugla, forzicija počinje da cveta. Znate li šta je Forzicija (Forsythia), onaj grm, što u rano proleće prvo procveta žutim zvezdastim cvetićima, pa tek kasnije prolista.

Danas, vraćam se sa faksa, i duž autoputa, onako tek pomalo se žuti. Mnogo volim ovaj prizor, uvek me podseti da je nešto lepo u najavi…

Poklanjam vam prolećne želje.

Forzicija u Beogradu

Posted on by — 9 Comments

Neću!

Evo još malo hvale…

Uhvatila sam jednu manifestaciju negodovanja, kad nešto neće, ne sviđa joj se, želela bi nešto drugo, ona jakim pokretima pljeska rukama. I to je odlično. Da koristi znakove da nešto pokaže.

Nije da nismo vežbali, ali nismo baš te znakove. Do sad nije ni jedan znak usvojila, a ovaj je sama izmislila. Pitala sam i u vrtiću, oni nisu učili takve znakove, ali rekoše da će obratiti pažnju.

Još samo da neki drugi ljudi shvate da to pljeskanje nije odobravanje i “bravo” nego bre NEĆU.

Koga zanima znakovni jezik, pogledajte ovde
Signing With Your Baby

Posted on by — 10 Comments

Strah

Vrišti, htela bi da zaspi, a ne može. Onda zaspi, trgne se i opet počne da plače.

A ja ne znam šta da radim. I mene bude strah. Uvek se plašim nekih epi napada. Verujem sve da nije, ali opet negde podsvesno stalno me to kopka.

Večeras je bilo jedno takvo veče. Evo tek je malopre uspela da učvrsti san.

Mene je zapravo strah od nemoći, i neznanja. Kad ne umem da joj pomognem, kad ona ne ume da mi kaže šta joj je, da li je nešto boli, da li je strah, ili je tužna, ili je preumorna. I tako, ja mogu samo da nagađam, i da predviđam šta bih mogla još da uradiim kako bih je smirila.

I onda, kad je vidim potpuno mirnu i usnulu, taj je strah u meni stalno tu…

Posted on by — 14 Comments

Pomoć

Šta je poenta pomoći? Da se onaj koji pomaže oseti nadmoćnim, da se onaj kome se pomaže napravi zavisnim, ili se to zaista radi iz ubeđenja da je pomoći dobro zbog onoga kome pomoć treba ne očekujući pritom zauzvrat ništa.

Ako nekome pomažeš ne radiš to da bi mu kasnije nabijao na nos kako si mu pomogao, nego to radiš jer misliš da tako treba i ne trubiš o tome da svi znaju da si baš ti to učinio. Pomoći nekome i kasnije mu nabijati na nos sve vaše pomoći, gore je nego da mu nikada niste ni pomogli. E tako se ja osećam ovih dana, nedelja, meseci.

Potrebna mi je pomoć, priznajem, i moram da je prihvatim, ali me boli, strašno me boli konstantno davanje do znanja da su oni zaslužni za ovo ili ono, da sam ja loša zbog toga što mi je pomoć uopšte potrebna.

I mrzim, počinjem da mrzim sebe što nisam dovoljno jaka da sve sama uradim, da pronađem rešenje i sprovedem ga onako kako je to najbolje za mene i moje dete. I nemam, još uvek nemam tu snagu da me pokrene.

Posted on by — 4 Comments

Stepenište

Čitam ovaj blog i naravno privuku me fotografije beogradskih fasada. I kad pomenu haustor, podsetila me je na nešto.

Pre izvesnog broja godina, radila sam na nekom projektu u saradnji sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, i tada čula za mnoga beogradska “mesta” sa predivnom istorijskom pričom.

Na Savamali, kod Hotela Bristol, postoji jedna stara zgrada, sa ulazom na pročelju (onako sa ugla), sa neverovatno fenomenalnim unutrašnjim stepeništem. Ne znam šta je sad u toj zgradi, ali mi se čini da sam negde nekad (verovatno baš tokom rada na pomenutom projektu) pročitala da je to bila zgrada Beogradske Zadruge, ako sam dobro zapamtila to je bilo prvo srpsko osiguravajuće društvo.

Jednom sam ušla unutra, kroz ogromna teška vrata, dočekao me je portir i ostao totalno začuđen kad sam ga zamolila da pogledam stepenište. A stepenište, ma da dah zastane.