Moram i ja sad, kao Kukac, jedno obaveštenje.
Nemam još verziju 2.0, za sad smo na V1.1 Beta Release, sa izgledima da u najskorije vreme postane stabilna V1.1.
Dakle, novi period počinje starting today, krećemo nas dve dalje, napisah već negde, bez balasta i kočnica, punom brzinom napred, u život. Biće teško, znam, ali sa druge strane lakše, sigurna sam.
Na pravom smo putu.
Pre nekog vremena sam ovu sličicu i tekst sa nje poklonila Lang za rođendan.
Sad je meni zatrebala, pa je poklanjam sebi.
volim
-svoje dete;
-jutarnji telefonski razgovor;
-iznenađenja, i da primam i da dajem;
-sitne stvari koje život znače;
-ovaj blog;
ne volim
-kad nekome treba sto puta da objašnjavaš jedno te isto, onda kao shvate, a posle dva dana pitaju “kako ono beše?”;
-kad mi pričaju “iza leđa”, ako vas šta zanima, pitajte;
-kad odvedeš dete na pregled kod nekog lekara “na glasu”, oni roditelje gledaju “kao debile” koji veze s mozgom nemaju, kao da niko osim njih nikad nije išao ni u kakvu školu, pročitao ni jednu knjigu… srećom oni drugi su ipak u većini…
-pisanje na zadatu temu, nikako mi to ne ide… vidite i sami…
ne znam, a htela bih da znam
-da ne razmišljam previiše o posledicama, nego da reagujem na prvu;
-što ne umem da kažem “ne”, a nekad mi je to tako potrebno;
-šta bih još mogla da uradim, da promenim svom detetu život na bolje;
fascinira me
-znanje;
-šta su sve neki ljudi spremni da urade (jedni dobro, a drugi loše);
-dokle sve seže ljudska glupost;
stidim se
-što sam, kad sam jednom donela jednu odluku, posle promenila mišljenje, kasnije se ispostavilo da je baš ta odluka bila dobra…;
-što još ne vozim, no pitanje je dana, verujte mi;
želim
-da konačno svoj život organizujem drugačije;
-ovo;
sve ostalo nije vredno pomena
zahvalna sam
-roditeljima, što su me naučili da mislim svojom glavom, a ne da čekam da mi neko kaže šta treba da uradim;
-svojim prijateljima koji mi pomažu, bilo da me znaju već “sto godina” ili me nikad u životu nisu videli, a i onima koji mi svim silama odmažu, jer mi tako pokazuju svoje pravo lice;
-na svakoj svojoj životnoj stramputici koja me je dovela tamo gde sam sad;
-Nekom, na snazi koju mi daje.
Hvala ti, I couldn’t have done it without you.
Napisala sam post, i obrisah ga. Ne mogu.
Dobih mail pre neki dan.
I nisam imala snage da odgovorim. Krenem, napišem jednu rečenicu, počnem da plačem, i prestanem.
A evo, sad ne znam da vam kažem da li je tužan. Rekla bih da nije, da nosi jednu mnogo jaku poruku, i reših da je sledim.
Ništa na ovom svetu nije vrednije od života.
Hvala mami jednog anđela što mi je otvorila oči.
Danas u vrtiću.
Posle ručka, ušla u kupatilo, sela na WC šolju (imaju one male, pa može sama) i piškila.
Nije umela da skine pantalone, pa imamo prljavog veša, no, za to je kriv Marfi, mama uključila mašinu pre nego što je krenula po Vanju.
Neki dan u Beogradu taksisti štrajkovali. Da sam onog dana imala vremena i živaca, bio bi to VRLO oštar post (predugo je stajalo u Draft-u pa se ohladilo u međuvremenu). Ovako, biće samo osvrt na nešto što “običan”, “tipičan”, “normalan” stanovnik možda i ne primećuje (mrzim sve ove izraze, ali zaista ne mogu da pronađem bolji, čitajte dalje, videćete na šta mislim).
Običan dan, nešto oko 15h izgleda ovako:
zvrrr…
muzika neka, ili snimljena reklama
– dobar dan, *** taxi, izvolite
– dobar dan, jedno vozilo za ulicu tu i tu, broj taj i taj
– broj taj i taj
– da
– ista muzika ili snimljena reklama
– halo
– da
– broj taj i taj za 2-3 minuta
– hvala, prijatno
Razgovor od neki dan:
– zvrrr
– muzika ili reklama beskonačno, niko se ne javlja
zovem drugi put
isto
zovem n-ti put
– dobar dan, *** taxi
– dobar dan, jedno vozilo za
– žao mi je, sva taxi udruženja u Srbiji su u generalnom štrajku, nećete moći nigde da dobijete vozilo.
– ali, znate, ja se svakog dana vozim sa vama, neophodno mi je… bla bla bla…
– razumem vas ja, ali generalni štrajk je u toku, do daljnjeg…
Ja baš ne volim generalizacije, ali taksisti su zaista “posebna sorta”… Elem, generalni štrajk.
Osetih se nemoćnom. No, dobro, šta sad, ići ćemo busom kući.
Vrtić se nalazi na Novom Beogradu, kod Hale Arena. Da bismo došli do najbližeg autobuskog stajališta na kom staje makar jedna linija koja prolazi blizu naše kuće, moramo da pređemo autoput. Prelazimo preko jedne od novih kružnih petlji.
Ponovo se osetih nemoćnom.
Prelazak izgleda ovako: sa nivoa terena silazimo preko utabane staze (srećom pa je sunce i nije blatnjavo, inače bismo morali stepenicama) do nivoa autoputa. Dalje, stepenicama se penjemo na petlju, petljom idemo u krug prelazimo autoput, i opet stepenicama silazimo do nivoa autoputa. Liftovi su sa obe strane predviđeni, ali naravno nikad nisu izvedeni. Pa kome oni uopšte trebaju? A znate li kako je naporno i komplikovano penjanje uz i silaženje niz stepenice kad neko ima problema sa hodanjem? Penjanje je lakše, motorno, ali se pre umori. Deset stepenika pa stane. Traži da je nosim. A ja stvarno ne mogu, da nosim skoro polovinu svoje težine. Plače. Smirujem je. Nastavljamo. I tako polako, za 30tak minuta stižemo tamo gde bi meni samoj trebalo možda 5 minuta. Na stanici smo. Ima da se sedne, srećom. Sednemo. Plače pritom, jer neće da sedi. Prolaze busevi, nije naš. Ja joj pričam nešto, pokušavajući da je smirim. Donekle mi uspeva. Stiže naš bus posle 10tak minuta. Osamdesetosmica, samo što se nije raspala. Krećemo ka vratima, naravno, tri gigantska stepenika ispred nas.
Još jednom se osetih nemoćnom.
Uhvatim je oko struka i popnem na prvi, ne mogu više, ja još stojim napolju. Priskače u pomoć jedna gospođa iz autobusa, pridržava Vanju, vidi valjda da nije baš stabilna. Majstor (nikad mi nije bilo jasno što se vozač zove majstor) kreće iz momenta, tek kasnije zatvara vrata. Ustaje nam jedan momak koji čita neke skripte. Sedamo. I tu je kraj plakanju. Sve jedno je čime se vozimo, samo da se vozimo. Stižemo do našeg stajališta, ustajem na vreme, znajući da me majstor, kao ni malopre neće previše čekati.
Tako se završila naša dogodovština.
Da, ovo je post protiv zloupotrebe moći nad nemoćnima.
I sad, nije mi originalno bila namera, ali ispalo je da je tajming bez greške.
Dragi taksisti i ostali koji obavljate posao od javnog značaja, nemojte praviti generalni štrajk, razmislite dobro pre akcije, da li ćete zaista mnogo manje postići ako to ne bude generalno, već ako biste imali razumnih izuzetaka. Generalizacija u svakom obliku je loša, pa i u štrajku.
Dragi planeri, urbanisti, projektanti, revidenti, gradske komunalne službe, stavite se u položaj svih korisnika sistema, a ne samo onog kakav ste vi sami. Mnogo je onih koji bi imali šta da Vam kažu.
Trebaće mi uskoro automobil.
Kad smo ono pre nekog vremena dobili Rešenje za Tuđu negu i pomoć, reče mi dobra žena da roditelji dece višestruko ometene u razvoju imaju pravo na uvoz automobila bez plaćanja carinskih dažbina.
Za sad skupljam informacije (moraću i pare da počnem da skupljam…) pa kad saznam celu proceduru, krećem u, očekujem, jako dugu i komplikovanu proceduru. No, ne dam se ja obeshrabriti…
Počinjem tako što ovo kopiram sa sajta
Ministarstva rada i socijalne politike Republike Srbije
čisto da mi se nađe pri ruci. (edit: u međuvremenu, na sajtu Ministarstva toga više nema, ali može da bude koristan Vodič kroz prava osoba sa invaliditetom u Srbiji – .pdf fajl)
Pitanje:
Kome je i na koji način data mogućnost povlašćenog uvoza automobila?
Odgovor:
Zakonom o izmenama i dopunama carinskog zakona («Službeni glasnik RS» br.61/2005), od plaćanja carinskih dažbina prilikom uvoza putničkih automobila, koje za ličnu upotrebu unesu ili prime iz inostranstva, oslobođene su:
– osobe sa invaliditetom sa telesnim ošteć- enjem od najmanje 70%
– vojni invalidi od prve do pete grupe
– civilni invalidi rata od prve do pete grupe
– slepa lica
– lica obolela od distrofije ili srodnih mišić- nih i neuromišić- nih obolenja
– od paraplegije i kvadriplegije
– cerebralne i deč- ije paralize
– multiple skleroze
– roditelji višestruko ometene dece koja su u otvorenoj zaštiti, odnosno o kojima roditelji neposredno brinuDa bi se pravo na oslobađanje od plaćanja carina ostvarilo po ovom osnovu, Uredba o izmenama i dopunama Uredbe o carinski dozvoljenom postupanju sa carinskom robom, puštanju carinske robe i naplati carinskog duga («Službeni glasnik RS» br. 71/2005), predviđa da se zainteresovana lica, nadležnom carinskom organu, obrate podnoseći sledeću dokumentaciju, kao dokaz da ispunjavaju zakonski predviđene uslove:
1. kada je u pitanju dokazivanje stepena telesnog ošteć2. enja, podnosi se rešenje nadležnog PIO Fonda kojim je utvrđen stepen telesnog ošteć3. enja;
4. kada je u pitanju pravosnažno rešenje nadležnog organa o priznavanju svojstva vojnog invalida odnosno civilnog invalida rata (vojni invalidi od prve do pete grupe i civilni invalidi rata od prve do pete grupe) utvrđen status dokazuje se na osnovu pravosnažnog rešenja koje donose nadležni opštinski organi za borač5. ku i invalidsku zaštitu (u I stepenu) kao i nadležni organi u II stepenu i to:
– za teritoriju grada Beograda – Sekretarijat za socijalnu i deč- iju zaštitu
– za teritoriju uže Srbije – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike – Sektor za borač- ku i nvalidsku zaštitu
– za teritoriju AP Vojvodina – Pokrajinski Sekretarijat za zdravstvo i socijalnu politiku, Novi Sad6. kada je u pitanju dokazivanje višestruke ometenosti deteta:
– rešenje o kategorizaciji deteta koje donosi nadležni opštinski organ (komisija za razvrstavanje dece ometene u razvoju pri opštinama)
– uverenje da se roditelji neposredno brinu o detetu izdaje centar za socijalni rad (kao organ starateljstva) sa teritorije prebivališta podnosioca zahtevaTakođe, ukoliko su osobe sa invaliditetom kategorisane kao invalidi rada I, II ili III kategorije prema ranije važećim zakonskim propisima, potrebno je da nadležnoj Filijali PIO Fonda podnesu zahtev za utvrđivanje stepena telesnog oštećenja uz lekarsku dokumentaciju, na osnovu već utvrđene kategorije invalidnosti.
Hvala mami jedne Vanjine drugarice (koja mi požele “Welcome to the club”, znate već na šta mislim) na više nego dobrodošlim uputstvima. Ona je već kroz ovu proceduru prošla, njen je savet bio “Pripremi se da budeš mnogo strpljiva, tri puta su mi gubili dokumenta”.
E pa, blogeri dragi, i svi vi ostali koji čitate, poželite mi sreću i strpljenje… A ja ću vas za uzvrat obaveštavati kako napredujem…
I ne mogu da odolim da ne dodam na kraju još jednu rečenicu:
Al’ će se neki silno iznenaditi…
just watch me…
15h vrtić: Idemo kući. Kaže teta, super je bila danas, odlično je ručala, spavala je, jedva sam je probudila (ovde ja zakolutam očima, opet će večeras biti akcija do 24h, no, nije nam to sad tema).
16h kod kuće: Baba došla i donela maline. Na maline stavila Nesquick (sad će milepile ovde da mi održi lekciju), i Vanja sve pojela.
Ustaje, malo skakuće, pročitali knjižicu dva tri puta. Odlazi do stola, dobro poznata unutrašnja crvena kesa od Plazma keksa (sa ukusom jabuke i cimeta, naravno) je tačno gde treba, uzima je i donosi mi. Ništa ti Baba ne vrede maline, nisi mi dala keksa… Pojela 3-4 keksa (ima i malo mrva po tepihu, al’ to će mama časkom da usisa posle), u kesi nema više, traži još. Odoh ja do špajza, nosim još jednu kutiju. Utom se setim da sam danas pekla bundevu, posipam je žutim šećerom i nosim ispred komp-a, gde bih drugo. Otvaram kutiju, dajem joj keks, ali ona ugledala bundevu, hoće i ona.
– Hoćeš? – kažem ja.
Naravno, šta pitaš… Jednu kašičicu, pa još jednu, i još… Pojede pola parčeta.
Utom Baba pita (mene): – Jel si probala, jel dobra?
– Pojma nemam, nisam još stigla da probam, Vanja mi pola pojela…
Ko je ono beše komentarisao da joj ne dajem da jede…
Obdanište. Imam 6 godina. Priprema se oproštajna priredba pred polazak u školu. Traži se ko će biti voditelj programa. Od dece, podrazumeva sa.
Background: u ona davna vremena, najpopularnija voditeljka je bila Dunja Lango, čiji je sin, Istok, išao sa mnom u obdanište.
Naravno, svako bi da najavljuje program, da se bar malo nađe u ulozi koju ima pomenuta ekstra popularna voditeljka. Vaspitačice se dosetile, da nas klince testiraju. Izgovaramo brzalice. Jednu prostu.
Na vr’ brda vrba mrda.
I uglavnom se svi spetljaše, nas troje (dve devojčice i jedan dečak) ostali u “užem izboru”. Na kraju, posle druge brzalice, ne sećam se koja je bila, izabraše mene.
A ja, mislila sam da sam najvažnija na svetu u tom trenutku. I bila sam.
Malo research-a na netu dovodi me do brzalica na 108 jezika
Najveću zbirku brzalica na srpskom pronađoh na sajtu Zmajevih Dečjih Igara i tu mi se upali lampica da sam link na ovaj sajt negde već videla. Pa da, naravno, kod Eniaca, pod My Work (his work, da se razumemo).
EDIT: dodate slike (klik na sliku za veću)
I posle onog mučnog sastanka, sačeka me Z da mi pošalje ovo. Kliknite na sliku za download.
Hvala ti Z, predivno je.