Vreme je večere.
Ja odlazim u kupatilo da operem ruke, pa ću da joj spremim nešto za jelo. Vanja i tata su u sobi i gledaju TV. Čujem tatu kako je pita: “Jel’ si gladna?”. Posle par sekundi, zove me da dođem da vidim.
Vanja mu donela portiklicu da joj zaveže. Gladna je.
Ovo je večeras prvi put uradila. A niko joj nije pokazao, ili rekao da to uradi. Shvatila je da uvek kad jede ima portiklicu.
Sreća mamina.
Pre nekoliko dana došli su iz Norveške moji sestra (od tetke) i zet. I, dogovorimo se mi da oni svrate do nas juče popodne.
Celo prepodne gadno oblačno, sve izgleda samo što nije počela kiša. Nismo išli napolje. Popodne, oko pola 4 počinje gadno nevreme, grmi, seva, pljušti, opet ne možemo napolje. Stižu gosti oko 6, Vanja i ja otvaramo vrata, i dok se ja pozdravljam, ona pokušava da se provuče između nas i da zbriše napolje. Nismo joj naravno dali, i ona počinje da plače. Pronalazimo druge zanimacije i brzo se smiruje.
Zet mi je norvežanin, zove se Aslak, i govori srpski, on bi rekao vrlo loše (a pravo da vam kažem, ja bih bila srećna i ponosna da tako LOŠE govorim norveški ;-))
Moja sestra Snežana na sve načine pokušava da “dopre do Vanje”, ona je pogleda 3 sekunde, i odlazi dalje svojim poslom. Jede neke grickalice, mrvi svud po kući (hvala Bogu da sam i to dočekala), zagrize jednu pa je baci, onda uzima sledeću… Znate već kako to izgleda.
Doneli su joj neku lutku koja izgleda kao prava beba, mnogo je lepa ako mene pitate, ali Vanja je ne konstatuje. Uopšte ne voli lutke. Ranije se ljutila kad joj ponudim, a sad smo u narednoj fazi, uzme je na sekund, i onda ispusti. Neće.
Onda, iz čista mira, samoinicijativno odlazi do Aslaka, i naginje se preko fotelje da ga poljubi. I to nekoliko puta. Mi umrli od smeha. Probala sam da je slikam, ali nije mi uspelo. Dok sam ja donela aparat, ona je prešla na sledeću aktivnost. On joj priča nešto na norveškom, i pravi neke face, a ona se iskidala od smeha i lepo ga izljubila.
Da je neko gledao sa strane, mislili bi da ga poznaje. A videla ga je jednom ili dva puta, negde prošle godine u ovo doba.
Dakle, moje dete više voli muškarce. To je utisak broj jedan. Ali ja to znam još od ranije. Imali smo nekoliko sličnih smešnih situacija.
Radni terapeut joj je prvo bila jedna žena. Kod nje je non-stop plakala. Kasnije smo nešto menjali terapeute i sad je vežba jedan momak koga obožava.
Jednom prilikom došao majstor da popravi bojler. Čuči on ispred kupatila i nešto radi, a ona, iako je ja zagovaram da ne ide tamo, uoprno hoće da ode do njega, lepo čoveka da dodirne-štipne (tad još nije znala da poljubi). On se okrene, naravno sav se istopi, i ona shvati da ga ustvari ne poznaje, napravi dva koraka unazad. Posle pet minuta, opet ide ka njemu.
Kad sam uveče sređivala po kući, nađe mi se u rukama nova lutka koju je Vanja dobila. Padne mi u oči kako ima malu glavu. Jedna od Vanjinih dijagnoza je Mikrocefalija (manji obim glave) i mi smo veoma redovno pratili porast glavice. Ne bude mi teško, izmerim ja lutkinu glavu: 37cm. Nisam mogla da verujem. Bila sam ubeđena da ima manje. Lutka izgleda baš kao rpava beba, veličine oko 2-3 meseca. Vanja je imala toliki obim glave tek negde sa 6 ili 7 meseci. Srećom glava joj je stalno rasla. Sad je negde 44.5cm, što je otprilike kao jednogodišnje dete.
I tako utisak broj dva me rastuži.
Prošli put smo stali kod Tiršove.
Ne znam baš da li odmah sutradan, ali pošaljemo mi tatu (pošto radi vrlo blizu) da ode tamo. Tamo naravno kažu NIJE KOD NJIH, nemaju naravno pojma ko to radi, kažu da probamo u Domu Zdravlja.
U međuvremenu, dobijem mail od jedne mame koja je ovde pročitala za naše dogodovštine, a i oni su skoro radili kategorizaciju. Hvala A. mami malog L. Ona kaže da kupim taj formular, da ga je ona pronašla u Savremenoj na Slaviji. Blizu naše kuće ima Savremena (to je knjižara gde se prodaju raznorazni formulari), pošaljemo tatu tamo, a oni nisu nikad čuli, i uvale mu neki bezveze formular (to može samo tati da se desi :-)). Krenemo onda u potragu, u sve moguće knjižare kojih smo se setili, gde smo mi kao studenti kupovali prijave, hamere i kojekakva potrepštine. Bili i u centrali Savremene na Banjici. Pojma nemaju, nikad čuli. Knjižara u Vasinoj (u centru za one koji nisu lokalni) mora da ima, oni imaju SVE. Prodavačica mi kaže, nemamo mi, znam ja kakav je to formular idite dve ulice dalje, u Vuka Karadžića. OK, setim se ja i te knjižare (prva vrata pored je stanovao jedan moj prijatelj iz detinjstva koga nisam videla ima jedno 15 godina) odem tamo, kaže žena nemamo, ali vidite u Srpskom Lekarskom Društvu.
Miiiisliiiim straaaaarno!!!!!
Ništa, odem sutradan u Dom Zdravlja. Vanjina doktorka je jedna super žena, moram da je pomenem, Dr Anđelka Rajevac. Kaže ona meni:
“Znam ja taj formular, nemoguće da to izdaje Savremena to je neki formular kao na šapirografu. Čekaj idem da pitam načelnicu.”
Vraća se posle 2 minuta, kaže:
“Mi ne radimo kategorizaciju, to rade u centralnom Domu Zdravlja za Novi Beograd u bloku 44. Idi kod Dr Ljube Petrovića, reci da sam te ja poslala, reci ko ti je otac, i on će ti sve reći.”
Dobrooo. Eto mene u bloku 44. Ulazim na dispanzer za predškolsku decu, tražim Dr po imenu, kažu mi da je on načelnik Doma Zdravlja i objasne mi gde je njegova ordinacija. On radi na školskom, i nekoliko dece (neka sa majkama) čekaju ispred. Ja im kažem da sam došla samo da pitam nešto, a one me u glas pitaju da li sam predala knjižicu. Nisam predala, ja nisam iz ovog Doma Zdravlja, treba samo da nešto pitam da li se radi ovde ili ne, pa ću ja posle da sačekam, to uopšte nije problem. Ne baš voljno puštaju me da uđem. Predstavim se ja lepo onako kako mi je Dr Anđelka rekla, on me čovek sasluša, pita par reči o Vanji, zašto joj je to potrebno, i kaže da oni rade kategorizaciju, ali da njima stižu zahtevi ne zna tačno kako se oni zovu, ali su na Trgu Nikole Pašića. Tamo treba da podnesem zahtev.
Vraćam se ja kući, neobavljenog posla, svratim, onako kao poslednja nada u Centar za Socijalni Rad. Već je oko 4 sata popodne, i pre nego što sam i ušla očekujem da će da me vratiti da dođem drugog dana. Ulazim, u holu sede dve žene za stolom i razvrstavaju i broje neke zahteve. Treća izlazi iz hodnika, prilazi mi i pita šta mi treba. Ja već stoti put pričam isto. I od nje dobijem sledeću informaciju. To radi Gradski sekretarijat za obrazovanje, oni se nalaze u Makenzijevoj ulici (dobijem ja i broj telefona), a do pre mesec dana su bili na Trgu Nikole Pašića. Tamo da idem, oni imaju formulare, iu tamo da podnesem zahtev, onda oni taj zahtev šalju …itd…
Bezuspešno pokušavam da telefonom dobijem neku informaciju NIKO SE NE JAVLJA!!!
Deda se ponudi da on ode tamo da vidi i uzme taj formular. Ja tu naravno sva srećna, bar će nešto neko da uradi umesto mene. Javlja se deda odande, traži mi da mu izdiktiram neke podatke, kaže on će da podnese zahtev, da stvar bude brža. Ja tu shvatim (dok je on čitao formular i tražio šta mu od podataka treba) da je to ISTI formular kao kad su mi produžavali bolovanje i da je bolje da mi on donese taj formular, da ja lepo priložim fotokopije nekih nalaza koje već imam (neurolog, fizijatar…) ali deda je ipak predao zahtev bez tih papira. Međutim, tu stvar nije gotova, taj sekretarijat se vraća na Trg Nikole Pašića (izdržali mesec dana!!), i dali su mu neki broj telefona da ja krajem iduće nedelje proverim šta je sa zahtevom pa ću probati da uvalim i te nalaze.
Eto, to smo do sad postigli, pa ćemo videti dalje.
Priča se nastavlja…
E, pa dobro… zdravi smo i čili, i u šetnji sa tatom negde na keju ili ko zna gde. A mama ima malo vremena za update.
Dakle, temperatura i proliv trajali 4 dana, a onda, kad mi se učinilo da je sve prošlo, i da opšte stanje biva bolje, osip po telu. Ja sam se bila skroz uplašila. Neki verovatno ne bi, ali ja jesam. A razlog je što Vanja nije primila ni jednu vakcinu ni protiv jednih boginja (neurolozi savetovali da bi vakcina mogla da njenom osetljivom mozgu nanese neke štete), i čim izađe najmanja tačkica, ja odmah jurim kod pedijatra.
E, a sve se događa u sredu, kad njena doktorka radi sa zdravom decom, i znam sigurno da je ona ne bi pogledala, nego neko drugi. Mogla sam da čekam do sutradan, ali ne, ja se lepo spakujem i odem. Na šalteru, ja da predam knjižicu, prepozna me sestra, izlazi i pita šta mi treba.
Ta sestra me zna još od kad sam ja bila klinka, ne znam jel sam pominjala, moj otac, koji je umro pre 22 godine je bio pedijatar i radio je baš u tom domu zdravlja.
Ja joj kažem kako je sve bilo, i ona pita da pogleda osip. Ja joj lepo pokažem, i ona me umiri, kaže da se ništa ne brinem, to je samo reakcija organizma na visoku temperaturu, proći će samo od sebe, za dan-dva, i lepo nas pošalje kući. Tako je i bilo. Evo sad više nema ničega. Ozdravili smo.
trenutno protrčava.
Visoka temperatura, 38.8 i proliv. Bili smo u subotu popodne kod dežurnog pedijatra, kaže nije strašno, da pazim da ne dehidrira, da joj spuštam temperaturu, dam joj neke probiotike i proći će za 4-5 dana. Uh…
Temperatura ide malo gore (ovo uglavnom u sred noći) pa malo dole, stolice srećom nisu mnogo česte…
Sreća u nesreći je da je napolju loše vreme, non stop kiša, pa i tako ne bismo bili puno napolju.
O papirologijama i administraciji u sledećem postu, obećavam. A i PC me nešto zeza, bilo bi dobro da i njega pošaljem “na pregled”.
E sad, kako bismo Vanju upisali, treba da napravimo kategorizaciju. Niko zapravo ne zna da mi kaže tačnu proceduru. Nekakav formular treba da popuni njen pedijatar. Na sajtu Grada Beograda piše da se formular dobija u opštinskom bla-bla za društvene delatnosti. Dobro, odem ja do naše opštine, i tu me dočeka iznenađenje.
Ja prvo, naravno, na šalter informacija, kažem „Dobar dan, treba mi formular za bla-bla…“, čovek na šalteru me belo gleda, kaže nisam sigurna, idite do „one plave gospođe“.
Dobrooo, ajd’ sad opet. Pitam ja „plavu gospođu“ (koja prodaje raznorazne formulare) isto. A ona meni, takođe ISTO. Blagoteleći pogled, kaže „nisam nikad čula…“ dramska pauza, ja već razmišljam šta ću „ne znam, idite u pravnu pomoć, soba 15“. Uh, blago olakšanje, oni će sigurno znati.
Ja do sobe 15, tamo nema nikog. Čekam. Posle jedno pola sata, pojavljuje se jedna gospođa. Uđemo unutra. Namoje isto pitanje, ona mi kaže „mi smo to ranije radili, a sad više ne radimo, sad ću ja da pitam“. Okreće telefon, i prvo se fino ispriča sa sagovornikom. Konačno dođe na temu. Kažu joj da zove tog i tog Okreće drugi telefon, nema nikog. Ništa ja čekam. Konačno pronalazi koga treba, i potvrđuje mi informaciju da oni to više ne rade, ali NE ZNA ko radi. Kaže mi da PROBAM u gradskom bla-bla za brigu o deci u Tiršovoj, možda oni imaju taj formular.
Eto, sutra idem do Tiršove, pa ćemo videti…
E sad, pošto je Vanja već ranije dok je bila beba išla u Zavod za poremećaje govora (nisam baš sigurna da je to tačan naziv) ja sam odlučila da se vratimo tamo.
I tako ja lepo zakažem kod psihologa Jadranke Novak. Ona je jedna stvarno super žena, prepoznala me kad sam se pojavila na njenim vratima posle skoro 3 godine.
Bili mi kod nje, i ona kaže da Vanja obavezno treba da ide u vrtić, da bi naučila da se ponaša u grupi, jer je suviše dugo bila u centru pažnje. Preloži mi dva vrtića koja imaju razvojne grupe, (jedan u bloku 23. na Novom Beogradu, a drugi u Zemun Polju) i dogovorimo se da ja odem da ih vidim i da sledeći put dođem sama, da nas dve na miru napravimo test i Individualni Edukativni Program.
U međuvremenu…
Odem ja sa suprugom da vidimo dva vrtića. Prvo smo bili u Vrtiću „Pčelica“ u 23. bloku. Jako ljubazno osoblje, lepo smo popričali, proveli nas da vidimo prostorije, popričali i sa dečicom, uglavnom, moji utisci su odlični. Nakon toga, odlazimo u vrtić u Zemun Polju, i oni nas još sa hodnika (mogla bih slobodno da kažem neljubazno) ispraćaju sa izgovorom da nemaju mesta, da mogu da upišu naše podatke na listu čekanja koja je već poduža… Dobro, jednu dilemu smo rešili, nema dileme.
Dođem ja sledeći put sama, i kažu mi na kartoteci da ona nije tu, primiće me drugi psiholog. E baš nemam sreće, Jadranka u bolnici. Želimo jo brzo ozdravljenje.
Priča počinje odavno.
Ponavljam se, stoti put pišem jedno isto, sama sam već sebi dosadna, ali to je jednostavno stvarnost.
U Specijalnoj Bolnici za Cerebralnu Paralizu gde Vanja ide 3 puta nedeljno na fizikalnu i radnu terapiju, logopedi nikako neće da je uključe u redovan logopedski tretman.Oni imaju dva logopeda, i svaki put kad odemo kod fizijatra na kontrolu, ona na nekom internom uputu zaokruži i logopeda. Mi odemo, svaki put nadajući se da će je ovog puta primiti. Uvek ista priča, posle 10 minuta razgovora konstatacija je “nije na dovoljnom razvojnom nivou da odgovara na naloge” i to znači ništa od logopeda.
OK, prošli put, lepo se ja požalim fizijatru (Dr Ljilja Radovanović) koja je mislim i načelnik polikliničke službe i ekstra stručnjak u svojoj oblasti, i ona nas pošalje kod defektologa umesto kod logopeda.
Vidimo se mi sa defektologom i ona se složi da je primi jednom nedeljno na defektološki tretman, i posle 3-4 termina, kaže ona meni da ona misli da je njoj potrebnija pomoć logopeda, kako bi naučila da komunicira. Meni je to naravno potpuno jasno bilo još pre više od godinu dana, ali ko još sluša šta misli roditelj. Razgovor teče otprilike ovako:
Ja: Pa šta sad ja da radim kad ovde NEĆE da je prime. Jel treba da je vodim privatno kod logopeda?
Ona: A šta mislite da je odvedete u neku drugu ustanovu, u Beogradu ih ima bar 4-5 koje se time bave. Samo nemojte ovde nikome da kažete, znate, ljudi su sujetni, recite da idete na odmor.
Ja: Daaaa, naravno. (a mislim se u sebi, šta me bre briga što su sujetni, pa ja valjda tražim najbolje za svoje dete, i ako neko neće da mi to pruži, šta ja ima tu da se nekom dodvoravam).
Danas se u Parizu venčavaju
Miljan i Tara.
Želimo im puuuuuuuuuuno sreće, gde god da se odluče da će živeti, i nadamo se da ćemo ih viđati često.
Pozdravi i poljupci
od Vanje, mame Ivane, tate Miše, i bake Dike
Celebrating Holland – I’m Home by Cathy Anthony
Evo i nastavka…
(follow-up to the original Welcome to Holland by Emily Perl Kingsley)
I have been in Holland for over a decade now. It has become home. I have had time to catch my breath, to settle and adjust, to accept something different than I’d planned. I reflect back on those years of past when I had first landed in Holland. I remember clearly my shock, my fear, my anger, the pain and uncertainty. In those first few years, I tried to get back to Italy as planned, but Holland was where I was to stay. Today, I can say how far I have come on this unexpected journey. I have learned so much more. But, this too has been a journey of time.
I worked hard. I bought new guidebooks. I learned a new language and I slowly found my way around this new land. I have met others whose plans had changed like mine, and who could share my experience. We supported one another and some have become very special friends.
Some of these fellow travelers had been in Holland longer than I and were seasoned guides, assisting me along the way. Many have encouraged me. Many have taught me to open my eyes to the wonder and gifts to behold in this new land. I have discovered a community of caring. Holland wasn’t so bad.
I think that Holland is used to wayward travelers like me and grew to become a land of hospitality, reaching out to welcome, to assist and to support newcomers like me in this new land. Over the years, I’ve wondered what life would have been like if I’d landed in Italy as planned. Would life have been easier? Would it have been as rewarding? Would I have learned some of the important lessons I hold today?
Sure, this journey has been more challenging and at times I would (and still do) stomp my feet and cry out in frustration and protest. And, yes, Holland is slower paced than Italy and less flashy than Italy, but this too has been an unexpected gift. I have learned to slow down in ways too and look closer at things, with a new appreciation for the remarkable beauty of Holland with its tulips, windmills and Rembrandts.
I have come to love Holland and call it Home.
I have become a world traveler and discovered that it doesn’t matter where you land. What’s more important is what you make of your journey and how you see and enjoy the very special, the very lovely, things that Holland, or any land, has to offer.
Yes, over a decade ago I landed in a place I hadn’t planned. Yet I am thankful, for this destination has been richer than I could have imagined!
© by Cathy Anthony. All rights reserved.