Moj grad
Htedoh da napišem neki komentar, ali shvatih da je naslov dovoljan.
Aman bre ljudi, pa vi pretendujete da budete neka “vodeća kompanija” u regionu…
Sve i ako je šoping mol, što je onda Delta City?
Ma neću ni link da ostavim. Link kod mene mora da se zasluži…
Edit… dakle, trebalo je da bolje pogledam sajt. Ima tu više varijanti…
Neki dan u Beogradu taksisti štrajkovali. Da sam onog dana imala vremena i živaca, bio bi to VRLO oštar post (predugo je stajalo u Draft-u pa se ohladilo u međuvremenu). Ovako, biće samo osvrt na nešto što “običan”, “tipičan”, “normalan” stanovnik možda i ne primećuje (mrzim sve ove izraze, ali zaista ne mogu da pronađem bolji, čitajte dalje, videćete na šta mislim).
Običan dan, nešto oko 15h izgleda ovako:
zvrrr…
muzika neka, ili snimljena reklama
– dobar dan, *** taxi, izvolite
– dobar dan, jedno vozilo za ulicu tu i tu, broj taj i taj
– broj taj i taj
– da
– ista muzika ili snimljena reklama
– halo
– da
– broj taj i taj za 2-3 minuta
– hvala, prijatno
Razgovor od neki dan:
– zvrrr
– muzika ili reklama beskonačno, niko se ne javlja
zovem drugi put
isto
zovem n-ti put
– dobar dan, *** taxi
– dobar dan, jedno vozilo za
– žao mi je, sva taxi udruženja u Srbiji su u generalnom štrajku, nećete moći nigde da dobijete vozilo.
– ali, znate, ja se svakog dana vozim sa vama, neophodno mi je… bla bla bla…
– razumem vas ja, ali generalni štrajk je u toku, do daljnjeg…
Ja baš ne volim generalizacije, ali taksisti su zaista “posebna sorta”… Elem, generalni štrajk.
Osetih se nemoćnom. No, dobro, šta sad, ići ćemo busom kući.
Vrtić se nalazi na Novom Beogradu, kod Hale Arena. Da bismo došli do najbližeg autobuskog stajališta na kom staje makar jedna linija koja prolazi blizu naše kuće, moramo da pređemo autoput. Prelazimo preko jedne od novih kružnih petlji.
Ponovo se osetih nemoćnom.
Prelazak izgleda ovako: sa nivoa terena silazimo preko utabane staze (srećom pa je sunce i nije blatnjavo, inače bismo morali stepenicama) do nivoa autoputa. Dalje, stepenicama se penjemo na petlju, petljom idemo u krug prelazimo autoput, i opet stepenicama silazimo do nivoa autoputa. Liftovi su sa obe strane predviđeni, ali naravno nikad nisu izvedeni. Pa kome oni uopšte trebaju? A znate li kako je naporno i komplikovano penjanje uz i silaženje niz stepenice kad neko ima problema sa hodanjem? Penjanje je lakše, motorno, ali se pre umori. Deset stepenika pa stane. Traži da je nosim. A ja stvarno ne mogu, da nosim skoro polovinu svoje težine. Plače. Smirujem je. Nastavljamo. I tako polako, za 30tak minuta stižemo tamo gde bi meni samoj trebalo možda 5 minuta. Na stanici smo. Ima da se sedne, srećom. Sednemo. Plače pritom, jer neće da sedi. Prolaze busevi, nije naš. Ja joj pričam nešto, pokušavajući da je smirim. Donekle mi uspeva. Stiže naš bus posle 10tak minuta. Osamdesetosmica, samo što se nije raspala. Krećemo ka vratima, naravno, tri gigantska stepenika ispred nas.
Još jednom se osetih nemoćnom.
Uhvatim je oko struka i popnem na prvi, ne mogu više, ja još stojim napolju. Priskače u pomoć jedna gospođa iz autobusa, pridržava Vanju, vidi valjda da nije baš stabilna. Majstor (nikad mi nije bilo jasno što se vozač zove majstor) kreće iz momenta, tek kasnije zatvara vrata. Ustaje nam jedan momak koji čita neke skripte. Sedamo. I tu je kraj plakanju. Sve jedno je čime se vozimo, samo da se vozimo. Stižemo do našeg stajališta, ustajem na vreme, znajući da me majstor, kao ni malopre neće previše čekati.
Tako se završila naša dogodovština.
Da, ovo je post protiv zloupotrebe moći nad nemoćnima.
I sad, nije mi originalno bila namera, ali ispalo je da je tajming bez greške.
Dragi taksisti i ostali koji obavljate posao od javnog značaja, nemojte praviti generalni štrajk, razmislite dobro pre akcije, da li ćete zaista mnogo manje postići ako to ne bude generalno, već ako biste imali razumnih izuzetaka. Generalizacija u svakom obliku je loša, pa i u štrajku.
Dragi planeri, urbanisti, projektanti, revidenti, gradske komunalne službe, stavite se u položaj svih korisnika sistema, a ne samo onog kakav ste vi sami. Mnogo je onih koji bi imali šta da Vam kažu.
Pojma nemam što, setih se ovoga.
Imam oko 3 ili 4 godine. Imam manje od 4 godine, jer se tad rodio moj brat od ujaka, a ovo je bilo pre toga. Preko nedelje sam kod Babe i Dede. Lokacija centar, 29. novembra 29. Svakog dana idem sa Dedom pre podne na Kališ. Peške. Nije to baš blizu, sad bi me mrzelo, priznajem. Posle Doma Armije idemo ulicom Braće Jugovića. Na uglu sa Dobračinom je Banka. Ima reklamu u obliku kocke koja se okreće oko svoje velike dijagonale. Piše na njoj nešto.
– Deda, šta je ono? – pokazujem prstom.
– Reklama.
– Kakva reklama?
– Kocka koja se okreće.
– Deda, a šta piše?
– Privredna Banka Sarajevo.
Nastavljamo do Kališa.
Petak popodne, idemo kući. Na Novi Beograd. Prolazimo kolima ulicom Braće Jugovića.
– Tata, vidi Privredna Banka Sarajevo.
– Otkud znaš?
– Pa piše na kocki.
– Jel?
– Da, pročitao mi Deda.
Pre nekoliko dana od jedne veoma drage osobe, koja uzgred zna da ja baš volim astronomiju, dobila sam mail ovakve sadržine
27.08.2007., u 00.30 planet Mars bit će najosvjetljeniji planet na zvjezdanom nebu.
Bit će velik poput punog mjeseca. Mars će tada biti udaljen 34,65 milijuna milja od Zemlje.
Golim okom će se činiti da Zemlja ima dva Mjeseca.
Slijedeća prilika za vidjeti takav prizor predviđa se 2287. godine.Stoga podijelite ovu informaciju s prijateljima jer nitko živ neće taj prizor vidjeti dvaput …
Obzirom da pomenuta gospođica nije neko ko ima običaj da tek tako prosleđuje svakakve poruke, bilo mi je veoma interesantno, pa sam rešila da proverim, može li se negde iz Beogradu organizovano posmatrati ova pojava. I iznenadih se. Nema nikakve retke i neponovljive astronomske pojave, u pitanju je česta internet pojava – hoax.
(sad se setih jednog kolege koji forwardere deli u neke kategorije:
– oni koji sve forwarduju svima, uvek;
– oni koji nekima forwarduju nešto, ponekad
i sve potkategorije između, ima tri promenljive, provalili ste, jel da: šta, kome i koliko često)
E sad, što ja ovo sve pišem?
Ma ne bih ga ni pomenula, da ne bih morala da objašnjavam kako sam se “po stoti put” upecala na ovakve “proverene” informacije, nego me mnoštvo poseta blogu, sa ključnim rečima koje se sve odnose na ovu “pojavu” na to nateraše.
Dakle, ako ste se, kao ja, primili da je ovo istina, samo da vam kažem, NIJE, zeznuli ste se.
Ma hajte molim Vas, kome to još treba!
Nedelja popodne, laganica, prebiram TV kanale, i nailazim na neki kanal, čitam i ne mogu da verujem šta piše. Vrti se nazovi špica emisije, i piše
bar nedeljom budi kući
Odmah mi naravno privuče pažnju, pogledam, televizija TV spectrum, u ponudi domaće kablovske kuće. Sačekam da počne, kad voditelj Vanja Bulić… Mislim, ovo je već dovoljno da iz momenta pritisnem dugmence na daljinskom. To naravno i uradim, nisam imala nameru da slušam ni jednu jedinu rečenicu, nego trk na net da pronađem nešto o pomenutoj emisiji, makar sliku “špice” u obliku naziva emisije napisanom preko celog ekrana belim slovima na crvenoj pozadini.
Heh, pa naravno, sad kad bolje razmislim, nisam se ni iznenadila. Ne nađoh ništa, da ponovim NIŠTA, o pomenutoj TV stanici, o emisiji naravno da i ne govorim, čak ni na online TV programima koji se ponegde mogu na netu naći, ove TV stanice naravno NEMAAAAA. I dobro je što nema. Ni kod mene je više neće biti u izboru TV kanala. Što je mnogo, mnogo je.
I na kraju lekcija:
“idem kući” – Dativ (sa značenjem kretanja, cilja)
“kod kuće sam” – Genitiv (sa značenjem mesta)
Sećate se one Tuđe nege i pomoći? E, da, stižu neke mizerne parice, no, nisam o tome htela. Stiglo je, kad ono beše, i rešenje. No, izgleda da možeš da se sa njim samo slikaš (i na slici da se rukuješ, što bi rekao jedan moj prijatelj).
Prošlog meseca (ili pretprošlog, nema ni veze) uz uplatnicu infostana stiglo je i obaveštenje kako se može ostvariti popust na komunalne usluge. “Imate pravo da plaćate manje”. Ako niste znali, pročitajte ovde.
No, nije baš sve kako tamo piše, tj. jeste, ali da biste to ostvarili treba da “rodite mečku”.
Znam ja za te popuste (i za struju btw) i raspitivala sam se i ranije da probam da to “pravo” ostvarim. E, ali da biste imali pravo na popust, morate biti vlasnik stana, što ja nisam, ili podstanar sa ugovorom, što ja takođe nisam. Stanujem u maminom stanu, ne očekuju valjda da ću mami da plaćam kiriju!
Poseta centru za socijalni rad pre izvesnog vremena, i tamo me “posavetuju” da samo promenim ime na uplatnici infostana, nije kažu to problem, imali smo takve slučajeve, to sredite, pa onda dođite, ovako je mnogo komplikovno da vi dokažete da stanujete u tom stanu. Eeej, komplikovano, a prijava stana, to ništa? Nema veze, neću da se natežem, odem ja sa kevom u Infostan, prepričam šta su mi rekli, oni nas za malo ne oteraše… “Otkud vam takva ideja, ne može to, prebacite stan na vaše ime”. Kakav ingeniozni savet, ostala sam bez reakcije. Neću bre ništa da prenosim…
Državo draga, Beograde najdraži,
ako želite da nekom pomognete, učinite svoju pomoć dostupnom. Onaj kome treba pomoć, nema vremena, živaca, snage… da se bori sa vašom birokratijom. Ili možda ja nisam dobro razumela? Možda je poenta ovoga da što manje onih koji bi trebalo da vaše uslove ispunjavaju, uopšte tu pomoć i potraže?
Ovo mu dođe sad kao lekcija mojim studentima, a zapravo nije to, nego moram, ali mooooram da se požalim na Telenor.
Između ostalog, kao deo kursa Operacionih istraživanja, pričam i o Teoriji pouzdanosti. Pokušala sam sad da pronađem na netu neku definiciju na srpskom, ne uspeh baš (što ne znači da je nema nego da ja nisam bila dovoljno uporna u pronalaženju iste). Ona sa kojom ja stalno “tupim” ipak je možda malo preuska, radi se o nekoj vrsti “inženjersko-matematičarske” definicije koja kaže otvprilike ovako
Pouzdanost nekog sistema je verovatnoća ispravnog rada sistema u određenom vremenskom periodu, pod podrazumevanim, uobičajenim, uslovima funkcionisanja.
Nađoh nešto na wikipediji, na engleskom, dakako, jednu opštu kao i jednu inženjersku. Pročitajte ako vas ne mrzi.
Tupim mnogo, jel da, sa ovim verovatnoćama i ostalim stranim rečima. Ma znam. Neću više.
Dakle, in not so many words, pouzdano je nešto što treba da radi onda kad (meni) treba.
E danas mi se ponovo desilo, da Telenor mreže NEEEMAAAAA. Kako nema? Pa nema, šta znam, bila je tu, i nestala. I to baš onda kad meni treba telefon. E to je nepouzdanost. I tako, pola sata, nema mreže. Ja pomislim da je do mo telefona, isključi, uključi, ništa, traži mrežu beskonačno. Ne vredi, kad je nema… Onda, se pojavi, pored oznake za mrežu, jedno malo slovo G. 3G mreža, šta li, pojma nemam. Stoji par minuta, i posle je opet nema, te oznake mislim, mreža je sad tu, ja treba kao da sam srećna, šta li…
I nije im prvi put. Možda nije ni poslednji…
Vraćam se pre neki dan sa Banovog brda, pogled u automobil u susednoj koloni, i imam šta da vidim. Taksi vozilo, u vozačevom krilu sedi dečak, od oko 3 godine, i igra se, okreće volan! Mislim da ovakav prizor još nisam videla. “Uobičajena” je nažalost pojava na beogradskim ulicama deteta na suvozačkom mestu, bilo samog ili u krilu odrasle osobe.
A važeći Zakon o Osnovama Bezbednosti Saobraćaja, vrlo zastareli ZOBS iz 1988. kaže da je “na prednjem sedištu zabranjeno voziti dete mlađe od 12 godina“.
Na “trulom zapadu” je to vrlo strogo, pa tako, ne možete ni iz porodilišta da izađete ako nemate odgovarajuće namešteno sedište namenjeno za dete. Babica, pre nego što dâ dete roditeljima, pregleda i sedište, bezbednost je na prvom mestu. Neki će reći “preterano”, ja ne mislim tako, i ne radim tako.
Vanja se nikad nije vozila drugačije nego u svom sedištu, i nikada se nije “bunila” iz prostog razloga jer i ne zna da drugačije može da se uđe u kola. A poznata je po tome da se buni za sve i svašta, ali ja ovde prosto nisam želela ni da joj ponudim alternativu. Imala sam sukoba mišljenja u svojoj neposrednoj okolini, “ma šta će ti to, to je samo bacanje para, pa kako smo mi vozili decu pre xy godina…” međutim, nisam odstupila ni milimetra. O tome nema pregovora i razgovora, to je tako i tačka.
Neću vam sad pričati o potrebi da je dete u svom sedištu, samo ću vam reći nekoliko podataka.
Prilikom sudara, kada se vozilo kretalo relativno malom brzinom od 50 km/h, četvorogodišnje dete koje je neobezbeđeno sedelo na zadnjem sedištu udariće o prednje sedište silom koja je ekvivalentna težini slončeta mase 400 kg. Za nežni dečiji organizam ovakvi udari mogu da budu fatalni. Pravilno izabrana i postavljena dečija sedišta umanjuju opasnost od fatalnih povreda za 75%, a od ozbiljnih povreda za 67%. Iako u zapadnoj Evropi većina roditelja (čak 80%) vozi svoje dete u specijalnim dečijim sedištima, nesreće se dešavaju i to uglavnom (u 50%-70% slučajeva) zbog neadekvatno izabranih ili nekorektno montiranih dečijih sedišta.
Evropski stručnjaci savetuju roditeljima da dečija sedišta instaliraju na zadnja sedišta vozila uvek kada je to moguće. Sedište koje se instalira tako da dete gleda unazad ne sme da se instalira na prednje sedište ako su kola opremljena vazdušnim jastukom za suvozača. U slučaju nesreće vazdušni jastuk suvozača će se naduvati i udariti naslon dečijeg sedišta tolikom silom da dete može biti ozbiljno ili smrtno povređeno.
izvor: automarket
Pročitajte ovde o vrstama dečjih sedišta.
Nikako mi nije jasno kako to da roditelji nisu svesni u koliku opasnost stavljaju svoju decu dopuštajući im da se “tumbaju” u automobilu, ili čak stoje na zadnjem sedištu gledajući unazad. Moramo biti svesni da u saobraćaju nismo sami, i da bez obzira koliko mi pazili, uvek zavisimo od “onog drugog” za koga ne možemo znati kakav je ni kako će u datoj situaciji reagovati. Iz najbezazlenije situacije moguće je izaći sa veoma ozbiljnim posledicama.
Zato, roditelji, i vi ostali, pamet u glavu, deca su nam najvažnija.
Ma super je sve to, fino i krasno, samo ako ne stanujete blizu trase Maratona.
Mi stanujemo na 50m od ulice kojom prolazi Maraton. Ujutru, već od 8 sve je zatvoreno, nema šanse da prođete… Kolima mislim… podrazumeva se. I tako sve negde do 4 ili 5 popodne. A maratonci prolaze ovuda tek negde oko 11-13h. I tako, hteli ne hteli, sutrašnji dan, ili treba da počnete pre 8, da negde zbrišete, ili da se peške zaputite gde ste naumili… Treća vam je opcija da gledate Maraton.
Mi gledali prošle godine, a za sutra, videćemo…
Ne vozim se baš puno taksijem inače (sad će neki ovde imati šta da prokomentarišu hihi), poslednjih nedelja napravih nekoliko vožnji, skoro po pravilu do faksa.
I sita se ispričam sa taksistima. A nisam baš neka koja u razgovor ulazi sa nepoznatima, ali oni me nekako uvek “sačekaju” sa opštim saobraćajskim pričama. Kad kažem destinaciju, po pravilu misle da sam student, ijaaaao kako to prija, pa pretstavu nemate. Ja sam bre diplomirala pre 10+ godina (da se ne odajem sad totalno) i nikako mi nije jasno kako neki ljudi u svojim glavama zamišljaju da studenti izgledaju. Ne kao ja, to je sasvim sigurno. No, prija to poređenje, ne umem vam opisati.
Onda, kad objasnim da nisam student, odmah krenu u analizu saobraćajnih problema. Meni je to naravno interesantna tema, na koju uvek imam šta da kažem. Čujem ja tu i primedbi koje su “na mestu” ali i totalnih nebuloza od kojih jedino što mogu je da se nasmejem i prevrnem očima.
A tek što se izbora rute tiče, pa ti taksisti blage veze nemaju. Ko bi normalan iz Zemuna ušao na autoput kod Sava Centra i to još na izlazu kod autobuskog stajališta. Danas sam jednom taksisti “otkrila toplu vodu” vodeći ga pored Hyatt-a i bivšeg Interkontija da se ispod mosta uključi na AP. Pa nisam mogla da verujem, kaže čovek, nisam nikad išao ovuda. Kad ne crkoh od smeha.
Setih se i jednog komentara, iz perioda kad je Nemanjina bila zatvorena i pod radovima, jedan mi se žalio, zašto uopšte radi semafor na raskrsnici Kneza Miloša – Nemanjina . Tu opet kad ne crkoh od smeha. Ne možeš čoveku objasniti da koridor radi, i da i pešaci ponekad moraju da pređu ulicu.
Mnogobrojne bisere čujem u ovakvim razgovorima, i uvek mi je interesantno kako se oni smatraju “stručnim i relevantnim” da predlože svakojaka rešenja.
Saobraćaj je, pored fudbala (to mi trenutno pade na pamet) jedna od stvari za koju su svi kompetentni i daju sebi za pravo da to znaju bolje od onih kojima je to posao.
Ajde sad da vas čujem, šta biste menjali? I bez ustručavanja, molim. Ne mora samo Beograd, nabaviću ja kartu očas posla, da vam rešim problem.