Posted on 3 Comments

Golubovi

Oduvek imamo posebnu vezu sa golubovima.

I juče smo ih hranili. Ovo kad pokazuje rukom, pravi pokret prstima, kao da rukom priča (kako biste pomerali usta krpenoj lutki koja se navuče kao rukav), to je znak da treba da joj pričam o tome šta pokazuje, i da ih nahranim još, naravno.

hranimo golubove hranimo golubove hranimo golubovehranimo golubove  hranimo golubove hranimo golubove

Posted on 7 Comments

Čoko keksići

Čoko keksićiVanja u poslednje vreme skoro jedine kekse koje jede su Čoko keksići, Štarkovi. Obavezno je da “na zalihama” imamo makar nekoliko kutija.

Kako je ovo bila vrućina prethodnih nedelja (meseci), čokoladni keksi su zamenjeni običnim, na Vanjino opšte nezadovoljstvo.

Danas pre podne bili dečaci iz eLakolije, doneli svačega. Između ostalog tri kutije Čoko keksića, i tri kutije običnih Štark keksića, poređala ih ja u špajzu tako da su dole tri kutije čokoladnih, odozgo tri kutije običnih.

Malopre, odlazi do špajza, šnjuva tamo, i donosi. Čokoladne. Tri gornje kutije je, jednu po jednu sklanjala, dok nije došla do odgovarajućih. Dve koje se ne vide na ovoj slici, složila je, uredno, jednu na drugu, na policu pored.

(Ovaj tekst nije plaćen. Al mogli bi da pošalju neku kutiju, ne bismo se ljutili. 🙂 )

Posted on 7 Comments

Prstom

Pokazivanje prstom je nepristojno. E pa baš nas briga!

Večeras, za mene potpuno iznenadno, i bez stimulacije, samoinicijativno, pokazala je prstom. Prvi put.

Malo je kasnije mrzelo, pa se vraćala pokazivanju sa sva četiri prsta, ali je uz verbalno podsećanje, i podsticanje pokazivanjem na njenoj i mojoj ruci ponovo “izvlačila” kažiprst da njime pokaže. I da, levoruka je, vidite to.

Inače, to je igra nasumičnog pokazivanja stvari, koje ja moram da imenujem.

pokazuje prstom

Treba li da vam kažem koliko sam ponosna?

Posted on 9 Comments

Smicalice

Ne voli da doručkuje, makar ne u ono vreme kad je doručak, ili ne ono što je za doručak. Jedna priča iz vrtića, prepričana.

Vanja stavi dva zalogaja u usta dok neko gleda, kad se okrene, izvadi iz usta, i stavi u tuđ tanjir.

Na sav glas sam se smejala kad mi je D. to ispričao, verujem da je pomislio da nisam baš najčistija.

A smejala sam se jer sam ja imala slične smicalice. OK, znate me, sad ide Flashback from childhood.

Ispod prozora u kuhinji postojao je neki otvor za ventilaciju. Tu su vrlo često završavale viršle, jaja, parčad hleba i još koješta što je bilo predviđeno da pojedem za doručak. Nekad je bilo i “Jao što je vrućina, moram da otvorim prozor!” i onda šljiiiis, doručak zafrljačen kroz prozor dok niko ne gleda… (Uhvaćena sam par puta, ali samo zato jer bih zaboravila da taj doručak iz ventilacije naknadno izbacim, ali ni blizu onoliko puta koliko sam puta doručak izvrdala.)

I dan danas ne doručkujem, pre podneva jedino četkica za zube i kafa. Izgleda mi je dete na mene.

A što se smicalice tiče, iako to nije baš lepo, jel, ja sam vrlo ponosna da je ona uspela da smisli šta da uradi sa zalogajem koji neće da pojede. Tuđ tanjir, VRH!

Ponoviću ovo još jednom, i sigurna sam da nije poslednji put: mnogo više ona zna i ume, nego što ume da pokaže.

Ustvari, možda mi ne umemo da gledamo, slušamo i razumemo.

A vi, šta ste doručkovali?