Category: Napredak

Dakle, definitivno može, ali neće, mrzi je.

Radi se o ustajanju “na sred sobe”, tako ga ja zovem, a kaže se, ustajanje bez pridržavanja za predmet.

Dešava se danas. Ja sam u kuhinji, spremam ručak, ona sedi sa babom u dnevnoj sobi, čitaju neke knjižice. U jednom trenutku, uzima knjižicu, kreće ka meni, saplete se na nešto (verovatno tepih) i TRAS pade. Ništa strašno. Ja provirujem iz kuhinje i gledam je. Ne plače, naravno, već ustaje. U ruci drži knjižicu, jednom nogom pravi iskorak, ruke su obe na podu, drugom nogom pravi isti iskorak, sad je na dva stopala i sa dve ruke (u jednoj knjižica, nju ne ispušta ni za živu glavu) na podu. Slobodnom rukom se odguruje unazad, i hop, ustade. Naravno, dolazi da joj ja čitam, niko ne čita bolje od mame.

Nije joj ovo prvi put, odavno je ona to naučila, i vežbamo stalno, ali šanse nema da ona to primeni. Lakše je da dopuzi do nekog predmeta, pridrži se rukom i lepo ustane.

Lenja je, šta da vam kažem. Jel na mamu?

Ja:
– Dobar dan. Imate li kišobran?
– Kišobran? Kišobran je rasprodan, dođite nam sutradan.

Vanja:
– Ne ne ne ne neeeee

Ja:
– Dobar dan. Imate li kišobran?
– Kišobran? Kišobran je rasprodan, dođite nam sutradan…

Vanja:
– Ne, ne, neee…

i tako u beskraj, i kikotanje na sve strane, moje i njeno.

Ih… miline…

Stoji kesica plazma keksa (ona crvena unutrašnja, šuškava) na stolu, Vanja dolazi, pipka kesu, i pogleda me. Hoće keks. Dobro, dam joj. Odlazi, gricne jednom, i vraća se, opet pipka kesu sa keksom.

– Pa imaš već jedan, nisi pojela, pojedi prvo taj pa ću ti dati drugi.

Ona uporno, ponovo pipka kesu i gleda me. Na treće pipkanje shvatam.

– Hoćeš još jedan? Dobro, evo ti.

Uzima drugi keks u drugu ruku, odlazi do troseda, penje se, izvalila se da gleda TV, crtani je neki.

Pojma nemam jel novi korak u razvoju, moguće da jeste, ali je definitivno prvi put da uzima još jedan pre nego što je prvi pojela, ispustila, bacila ili ko zna gde zaboravila.

A ja samo da se pohvalim, tj. nju da pohvalim.
Ljubi te mama.

Bio nam Neko ovih dana u gostima.

Jao što sam se ja iznenadila! Pa nisam uopšte očekivala da će se Vanja stideti, ali ni na kraj pameti mi nije bilo.

Zna Neko da Vanja voli muziku, i pusti joj njenu omiljenu. A ona… Pa i bi i ne bi, u isto vreme. Pogleda mene, pogleda u izvor muzikice, krenula bi, pogleda opet mene, pa Nekog, krene jedan korak pa se ukopa. Ma ne vrede ni moji podstreci, ništa ne vredi. Stidi se. I sva je smešna. Ma ne liči mi na sebe, uopšte. Tako jednog dana.

Sutradan, opet nam Neko došao. I opet ista (omiljena) muzikica. Sad već pokazuje da joj se sviđa, smeška se, ali samo gleda, ne sme da priđe i uzme. Hm… Meni i dalje čudno. A Neko i dalje nudi, a ona gleda, i nećka se. I na jedvite jade uze, da po malo razgleda…

Samo Neko pojma nema, moraće od sad stalno muzikicu da donosi.

Imali smo u subotu ispit, i padam mrtva od pregledanja zadataka, ne bih li što pre završila, ali moram da vam ispričam najnovije Vanjine akcije.

Prva se dešava pre par dana.

Odlazi u kuhinju, i otpočinje igru otvaraj vrata kuhinjskih elemenata (nešto nalik ovome). Ta igra obično znači “žedna sam, mama dođi daj mi vode”. Odlazim ja, pitam “hoćeš vode?” ne reaguje baš prezainteresovano, sipam ja vodu za svaki slučaj, ponudim joj, lizne samo, i gurne. Nije to.
Igra otvaraj vrata kuhinjskih elemenata se nastavlja. Vidim ja, snimila, na pultu pakovanje Plazma keksa, ono crveno, unutrašnje, šuškavo. Pomislim ja, gladna je, uzimam pakovanje, nudim joj da izvuče keks, gura mi šuškavu kesu, i ljuti se. Nije ni to. Pa ja stvarno ne znam više šta je, kažem joj ja, ona se i dalje ljuti, a ja pođoh put dnevne sobe.
Prolazim pored kupatila, i ona me skoro ugura unutra. Tu ja naravno skapiram, pa nošu hoće! Ulazim, pitam “hoćeš nošu?” ona sva ozarena, valjda pomislila “pa dobro da si ukapirala”. Uzimam nošu, nosim je na mesto ispred TVa, ne može se to drugde, tri minuta sedi, ustaje (pokušava da ustane, ne može sama) naravno, obavila šta je trebalo.
(neću sad ni da vam pričam koliko sam ponosna da je ona shvatila da joj se piški, i to povezala sa akcijom da se to radi na noši, i još da treba nošu da traži, nije to mala stvar, verujte…)

Druga akcija se dešava danas.

Sedim ja za kompom, pregledam gore pomenute zadatke, kad počinje igra otvaraj vrata kuhinjskih elemenata. Opet isti redosled, voda? Nije. Hrana? Nije. Noša? Nije. Pa sad stvarno više ne znam šta je. Vraćam se, sedam i nastavljam da pregledam. Ona ponovo odlazi put kuhinje (trpezarije) i posle minut vraća se, nosi moju jaknu. Ha! “Daj bre kevo, vidiš da hoću napolje”.

I tako, ona uvek dobije šta je tražila.
Naravno, pa zar ste očekivali drugačije…