Sve šta umemo
Danas je prvi put u vrtiću sama jela kašikom.
Više je završilo po duksu, pantalonama, kosi, stolu nego u ustima, ali uspevalo joj je da kašikom zahvati hranu, donese je do usta (kašiku zajedno sa sadržajem), pogodi usta i pojede. Malo kašikom, malo više rukama, tek ručak je danas pojela sama.
Malo sam prosula, al’ šta ima veze, daj da popijem to što je ostalo.
Samo mali “hint” šta da gledate (nered okolo molim ne gledajte):
Ovde se film prekida iz razumljivih razloga, morala sam još vode da joj sipam.
LJUBIMO VAS SVE.
E pa lepo. Ostasmo bez prvog zubića. Klimav je on već nekoliko dana. Jutros se “pohvalih” u obdaništu, rekoše mi da joj ga izvadim, da se ne klima za džabe. Pomislila sam da ćemo muke imati. Kad ono ništa.
Dobro, nije baš da nije ništa, još od pre jedno tri nedelje primetim ja da se nešto nećka da peremo zubiće. U to vreme je nešto kašljala, pa sam pomislila da je boli grlo možda. Posle nekog vremena, primetim da taj kec dole desno stoji pod nekim čudnim uglom. Shvatih odmah, ispadanje u najavi. I tako večeras, pred kraj tuširanja rešim ja da probam da joj ga sama izvadim. Nije baš Vanja oduševljena da joj zagledam šta ima u ustima. Nikad nije bila, pa ni sad. Jednom rukom pridržavam joj glavu otpozadi, jer se ona izvija unazad, pokušavaljući da “pobegne”. Nekako uspem da joj otvorim usta, napipam zubić, uhvatim, i hop, ispade za tili čas. Naljuti se Vanja malo, više zbog mog “nasilnog” otvaranja njenih usta, jer ona to- za Boga – ne voli, kako li to još nisam ukapirala, nego zbog same akcije da zuba više nema. Par kapljica krvi ostaše na peškiru kojim smo brisali lice. Toliko o ispalom zubiću.
I ne samo da je zubić ispao, već niče iza njega i novi.
Ajde sad, brzinski, šta se radi kad ispadne zubić?
Toga nije bilo u moje vreme, ja se sećam da sam bacala zubiće preko terase, da mi… Hm… Šta ono beše? Brzo izniknu novi i popune smešne rupe? Da budu beli i zdravi?
(ovo je jedna od retkih stvari koje su nam “na vreme” kalendarski)
Ovih dana, kad dođem po Vanju u vrtić, ona je presvučena, u drugi duks i druge pantalone. Neko bi pomislio da se upiškila. Ali neee.
Vežbamo samostalno pranje ruku.
Pa smo malo oprali i duks i pantalone, mama sigurno nije dobro oprala.
Znate li koja je Vanjina omiljena igračka? Knjižica.
Današnji primerak:
Lija
Iz Lijinog stomaka čuje se muzika jaka…
Jednom, dvaput, peti put, deseti, osamdeseti…
Ja već presušila, sve pokušavam da je prebacim na neku drugu aktvnost, ali ništa mi ne vredi…
Setim se, počnem da šapućem, sve razgovetno. Vanja prilazi, pravi namrgođenu facu, hvata me čvrsto za usta, izgovarajući EEEEEEE, onako baš ljutito, uzima mi knjigu, okreće se i odlazi. Naravno, napravi “krug” oko fotelje, i vraća se, ponovo mi pruža knjigu. Ja prve dve tri reči izgovorim na glas, pa opet počinjem da šapućem.
A smešno mi je, hoću da crknem, a ne bih da njoj pokažem da se smejem, jer zapravo kapiram da je ona shvatila razliku u tonu između glasnog govora i šaputanja, kao i da se taj glasni govor ima sve veze sa ustima…
Evo vam dve stare fotke, čisto da vidite koliko je verna knjizi.
Novih će nadam se biti vrlo uskoro, jedva čekamo.
Danas u vrtiću.
Posle ručka, ušla u kupatilo, sela na WC šolju (imaju one male, pa može sama) i piškila.
Nije umela da skine pantalone, pa imamo prljavog veša, no, za to je kriv Marfi, mama uključila mašinu pre nego što je krenula po Vanju.
Ma, ne, nisam joj još kupila krevet, nego smo imali noćnu dogodovštinu.
Juče nije u vrtiću spavala, i ja se ponadam da će ranije zaspati, ranije od sad već uobičajenih 23h30. I zaista, već u 21h45 spavala je. Pohvalih se sinoć, al ne vredi, nema spavanja… Vrućina je valjda noću, pa se probudila.
Četiri je sata ujutru, peva nešto, brrrrrrrrr brrrrrrrrrrrrrrr brrrrrrrrrr.
Pomislim žedna je, ustanem, donesem vodu, popije dva-tri gutljaja i gura mi čašu.
– OK, ajde sad lezi, spavanje, mora ujutru da se ide u vrtić.
Legne ona “kao”, to ležanje potrajalo celih 8 ms (milisekundi, ako neko nije shvatio) i onda opet skakanje po krevetu, pevanje, pljeskanje rukama, ustajanje… Sedela ja malo pored nje, dok se malo izigrala, i vraćam se u krevet, koji je u drugoj sobi.
Čujem je ja, nije još zaspala, još uvek priča nešto, ali polako se smiruje. Sve pomislim sad će zaspati, već je prošlo 5.
Kad, čujem je da trapka, izašla iz kreveca, i došla kod mene, htela bi da gleda TV. Ma ajde, kakav TV po mrklom mraku, sad se spava.
– Popni se. – kažem joj ja.
Penje se kod mene u krevet, legne, i posle 5 minuta, već spava čvrstim snom.
I posle samo nek mi neko kaže da ona ne razume, ili da ne zna šta hoće. Zna ona sve, samo je mi ostali malo teže razumemo.
– Mama, hoću kod tebe u krevet!
Evo, mama ispravlja grešku. Pogledajte “Doviđenja“.
Ma ne, nigde ja ne idem, ne brinite se, nego ova reč se Vanji jako dopada. Pojma nemam što baš ta.
Uveče pred spavanje, smirujemo atmosferu skakanja igrajući se rečima.
– Dobar dan.
Gleda me u oči sa polu-smeškom, očekujući nastavak. Tu obično ide onaj kišobran, sećate se. Sinoć, ja malo rešim da promenim repertoar, pa da izređam sve reči tipa dobro jutro, dobar dan, laku noć, doviđenja.
E kad rekoh doviđenja, tu kreće zabava. Ta je reč jako smešna, valjda ja tako izgovaram taj glas đ, nekako mekano, i ona se oduševi, i počne da se cereka.
Juče je, čini mi se, probala da imitira “dobar dan” sa “da-da-da“, pa kad ja kao odgovorim na to njeno da-da-da sa “doviđenja” ona se iskida od smeha. Ni jedna druga reč ne izaziva toliku poplavu oduševljenja.
Večeras drugačija situacija. Neće ono dobar dan da proba da ponovi, zna da posle toga dolazi “ona interesantna reč”, i lepo me gleda pravo u oči, očekujući šta ću ja sledeće reći. Ja prvo malo oklevam, pokušavam da je ipak nagovorim da “ponovi” to dobar dan, ali nema šanse, samo se smeška, i čeka mene. Ok, nastavljam ja sa dobro jutro, ništa, laku noć, i dalje ništa. Doviđenja. E pa to je čekala, naravno. Kaže mi di-di-di-di, i prasne u smeh.
I tako se nas dve ispozdravljasmo jedno 50-60 puta, bez preterivanja.
A fotoaparat mi nije tu, pa nisam uspela ni klip da snimim, da vam svima pokažem. Tj. jesam, telefonom, ali nemam čime da prebacim na komp, nisam dovoljno tehnički opremljena, ni gajtan, a ni plavi zubić nemam. Rešićemo i to, uskoro valjda, ajde mama, idi časti se.
Popodne jedemo breskvu. Mama mi iseče, stavi u činijicu pa viljuškom bockamo parčiće, jedno po jedno. I sve ja pojedem. Mora neki crtani da bude uz to, da bih sve pojela, ali nisam to htela da vam ispričam.
Kad pojedem sve, u činijici ostane soka, pa ja i to popijem. Jedan mali gutljaj, nema veze, znam ja da tu ima soka.
Ali danas, mama kupila neke bezveze breskve, prvo mi je bila kisela, jedva sam je pojela. I sve bih ja to pregurala, nego nikako ne mogu da joj oprostim što soka u činijici nije bilo. Kakve su to breskve bez soka.
Daj sok bre mama!
