Tag: Birokratija

Prošli put smo stali kod Tiršove.

Ne znam baš da li odmah sutradan, ali pošaljemo mi tatu (pošto radi vrlo blizu) da ode tamo. Tamo naravno kažu NIJE KOD NJIH, nemaju naravno pojma ko to radi, kažu da probamo u Domu Zdravlja.

U međuvremenu, dobijem mail od jedne mame koja je ovde pročitala za naše dogodovštine, a i oni su skoro radili kategorizaciju. Hvala A. mami malog L. Ona kaže da kupim taj formular, da ga je ona pronašla u Savremenoj na Slaviji. Blizu naše kuće ima Savremena (to je knjižara gde se prodaju raznorazni formulari), pošaljemo tatu tamo, a oni nisu nikad čuli, i uvale mu neki bezveze formular (to može samo tati da se desi :-)). Krenemo onda u potragu, u sve moguće knjižare kojih smo se setili, gde smo mi kao studenti kupovali prijave, hamere i kojekakva potrepštine. Bili i u centrali Savremene na Banjici. Pojma nemaju, nikad čuli. Knjižara u Vasinoj (u centru za one koji nisu lokalni) mora da ima, oni imaju SVE. Prodavačica mi kaže, nemamo mi, znam ja kakav je to formular idite dve ulice dalje, u Vuka Karadžića. OK, setim se ja i te knjižare (prva vrata pored je stanovao jedan moj prijatelj iz detinjstva koga nisam videla ima jedno 15 godina) odem tamo, kaže žena nemamo, ali vidite u Srpskom Lekarskom Društvu.

Miiiisliiiim straaaaarno!!!!!

Ništa, odem sutradan u Dom Zdravlja. Vanjina doktorka je jedna super žena, moram da je pomenem, Dr Anđelka Rajevac. Kaže ona meni:
“Znam ja taj formular, nemoguće da to izdaje Savremena to je neki formular kao na šapirografu. Čekaj idem da pitam načelnicu.”
Vraća se posle 2 minuta, kaže:
“Mi ne radimo kategorizaciju, to rade u centralnom Domu Zdravlja za Novi Beograd u bloku 44. Idi kod Dr Ljube Petrovića, reci da sam te ja poslala, reci ko ti je otac, i on će ti sve reći.”

Dobrooo. Eto mene u bloku 44. Ulazim na dispanzer za predškolsku decu, tražim Dr po imenu, kažu mi da je on načelnik Doma Zdravlja i objasne mi gde je njegova ordinacija. On radi na školskom, i nekoliko dece (neka sa majkama) čekaju ispred. Ja im kažem da sam došla samo da pitam nešto, a one me u glas pitaju da li sam predala knjižicu. Nisam predala, ja nisam iz ovog Doma Zdravlja, treba samo da nešto pitam da li se radi ovde ili ne, pa ću ja posle da sačekam, to uopšte nije problem. Ne baš voljno puštaju me da uđem. Predstavim se ja lepo onako kako mi je Dr Anđelka rekla, on me čovek sasluša, pita par reči o Vanji, zašto joj je to potrebno, i kaže da oni rade kategorizaciju, ali da njima stižu zahtevi ne zna tačno kako se oni zovu, ali su na Trgu Nikole Pašića. Tamo treba da podnesem zahtev.

Vraćam se ja kući, neobavljenog posla, svratim, onako kao poslednja nada u Centar za Socijalni Rad. Već je oko 4 sata popodne, i pre nego što sam i ušla očekujem da će da me vratiti da dođem drugog dana. Ulazim, u holu sede dve žene za stolom i razvrstavaju i broje neke zahteve. Treća izlazi iz hodnika, prilazi mi i pita šta mi treba. Ja već stoti put pričam isto. I od nje dobijem sledeću informaciju. To radi Gradski sekretarijat za obrazovanje, oni se nalaze u Makenzijevoj ulici (dobijem ja i broj telefona), a do pre mesec dana su bili na Trgu Nikole Pašića. Tamo da idem, oni imaju formulare, iu tamo da podnesem zahtev, onda oni taj zahtev šalju …itd…

Bezuspešno pokušavam da telefonom dobijem neku informaciju NIKO SE NE JAVLJA!!!

Deda se ponudi da on ode tamo da vidi i uzme taj formular. Ja tu naravno sva srećna, bar će nešto neko da uradi umesto mene. Javlja se deda odande, traži mi da mu izdiktiram neke podatke, kaže on će da podnese zahtev, da stvar bude brža. Ja tu shvatim (dok je on čitao formular i tražio šta mu od podataka treba) da je to ISTI formular kao kad su mi produžavali bolovanje i da je bolje da mi on donese taj formular, da ja lepo priložim fotokopije nekih nalaza koje već imam (neurolog, fizijatar…) ali deda je ipak predao zahtev bez tih papira. Međutim, tu stvar nije gotova, taj sekretarijat se vraća na Trg Nikole Pašića (izdržali mesec dana!!), i dali su mu neki broj telefona da ja krajem iduće nedelje proverim šta je sa zahtevom pa ću probati da uvalim i te nalaze.

Eto, to smo do sad postigli, pa ćemo videti dalje.
Priča se nastavlja…

Priča počinje odavno.

Ponavljam se, stoti put pišem jedno isto, sama sam već sebi dosadna, ali to je jednostavno stvarnost.

U Specijalnoj Bolnici za Cerebralnu Paralizu gde Vanja ide 3 puta nedeljno na fizikalnu i radnu terapiju, logopedi nikako neće da je uključe u redovan logopedski tretman.Oni imaju dva logopeda, i svaki put kad odemo kod fizijatra na kontrolu, ona na nekom internom uputu zaokruži i logopeda. Mi odemo, svaki put nadajući se da će je ovog puta primiti. Uvek ista priča, posle 10 minuta razgovora konstatacija je “nije na dovoljnom razvojnom nivou da odgovara na naloge” i to znači ništa od logopeda.

OK, prošli put, lepo se ja požalim fizijatru (Dr Ljilja Radovanović) koja je mislim i načelnik polikliničke službe i ekstra stručnjak u svojoj oblasti, i ona nas pošalje kod defektologa umesto kod logopeda.

Vidimo se mi sa defektologom i ona se složi da je primi jednom nedeljno na defektološki tretman, i posle 3-4 termina, kaže ona meni da ona misli da je njoj potrebnija pomoć logopeda, kako bi naučila da komunicira. Meni je to naravno potpuno jasno bilo još pre više od godinu dana, ali ko još sluša šta misli roditelj. Razgovor teče otprilike ovako:
Ja: Pa šta sad ja da radim kad ovde NEĆE da je prime. Jel treba da je vodim privatno kod logopeda?
Ona: A šta mislite da je odvedete u neku drugu ustanovu, u Beogradu ih ima bar 4-5 koje se time bave. Samo nemojte ovde nikome da kažete, znate, ljudi su sujetni, recite da idete na odmor.
Ja: Daaaa, naravno. (a mislim se u sebi, šta me bre briga što su sujetni, pa ja valjda tražim najbolje za svoje dete, i ako neko neće da mi to pruži, šta ja ima tu da se nekom dodvoravam).