I deca koja žive ovde su naši sugrađani.
Uskoro, i u našem vrtiću “Pčelica”, počinje besplatni predškolski program i za decu iz nehigijenskih naselja. Formirane su grupe i očekuje se da ovih dana, nakon obavljenih zdravstvenih pregleda, uz pojačane mere higijenske i zdravstvene zaštite otpočne njihova socijalizacija.
Dobro došli drugari.
Ovaj post je deo akcije Blog Action Day 08 – Poverty
Hvala Paramecijumu na ekskluzivnim fotografijama.
Brljavim ovih dana po vestima na RSS, i naiđoh na nekoliko tekstova o učešću dece ometene u razvoju u predškolskom i školskom sistemu. Poražavajuće.
NVO: Oko 60 odsto dece sa smetnjama u razvoju ne ide u školu
Oko 60 odsto dece sa smetnjama u intelektualnom razvoju u Srbiji nije obuhvaćeno obrazovnim sistemom, saopštili su predstavnici nevladinih organizacija koje se bave položajem osoba sa invaliditetom.
…”U izveštaju Vlade Srbije o poštovanju povelje UN o pravima deteta za period 1992-2005. navodi se da 15 odsto dece sa intelektualnim smetnjama pohađa specijalne škole, a samo jedan odsto ide u vrtiće. Takođe se ističe i da ti podaci nisu potpuni i precizni”, navela je Milojevićeva.
Izvršna direktorka Udruženja studenata sa hendikepom Ljupka Mihajlovski istakla je da se uključenje dece sa hendikepom u redovne škole u Srbiji ne sprovodi sistemski i da nastavni kadar nije dovoljno obučen za to.
…
Ceo tekst pročitajte ovde, a ostale tekstove ovde i ovde.
Ovo je zaista poražavajuće, ali takva je stvarnost u Srbiji. Beograd bi trebalo da je najbolji, a brojke kažu sledeće:
Na primer, opština Novi Beograd ima oko 250 000 stanovnika, predškolska ustanova ima mesta za oko 7200 dece, od toga 28 (dvadeset osam!) za decu ometenu u razvoju. Koji je to procenat?
Ili opština Zemun, ima oko 150 000 stanovnika, predškolska ustanova ima oko 3800 dece, od toga 7 (sedam!) za decu ometenu u razvoju. U vreme kad je Vanja trebalo da krene u vrtić, krajem 2005. godine, u ovom vrtiću su sva mesta bila popunjena, mogli smo da dođemo na listu čekanja.
To je ponuda državnih predškolskih ustanova. Gde mislite da bi trebalo da se upiše onih preostalih 99% dece ometene u razvoju?
Sa druge strane, nisam čula da neko privatno obdanište prima decu sa smetnjama u mentalnom razvoju. Što se tiče fizičke ometenosti, tu je situacija nešto bolja, znam primere gde su u nekim privatnim obdaništima bili spremni da upišu decu.
Pokušala sam da pronađem broj dece sa smetnjama u razvoju u odnosu na ukupan broj dece. Nisam uspela. U Srbiji ne postoji sistematsko praćenje ovakvih podataka. Pronašla sam neku procenu iz Danske, koja kaže:
Prema jednom danskom ispitivanju, koje se zasniva na definiciji razvojnih smetnji, ocjenjuje se da oko 0,45 procenata stanovništva ima smetnje u razvoju.
izvor
To bi u brojkama, recimo značilo, da ako npr. na Novom Beogradu ima mesta za 7200 dece, od toga treba da je 32 za decu sa smetnjama u razvoju.
Na ovoj opštini nismo mnogo daleko od tog broja, ali nije svuda takav slučaj.
Izlazimo jutros, krećemo u vrtić. Mama zaboravila nešto, pa se vraća, Vanja čeka na vrhu stepenica. Utom silazi čika T, gluvonemi komšija. Njihova mačka, stoti put pokušava da pored mojih nogu šmugne unutra, no, uspevam da je zaustavim, dok T priča sa Vanjom.
Odlazimo u vrtić.
Dolazi mama po Vanju u vrtić, Vanja ima ogrebotinu na licu. Pela se na krevet, i krenula da se sa sve krevetom prevrne, M je zgrabila da ne padne, pa se ogrebala. Nema veze, zarašće, nije opasno.
Krećemo da se obuvamo, kad… nema cipelica. Gledaj tamo, ovamo, onamo… Nemaaaaa. Neko ih obuo, verovatno. Mora da je neki tata došao po svoje dete.
Ili ih je pojela maca… cipelice…
Vratismo se kući u patofnama.
Išla mama da kupi nove. Cipelice-sandalice.
Danas je prvi put u vrtiću sama jela kašikom.
Više je završilo po duksu, pantalonama, kosi, stolu nego u ustima, ali uspevalo joj je da kašikom zahvati hranu, donese je do usta (kašiku zajedno sa sadržajem), pogodi usta i pojede. Malo kašikom, malo više rukama, tek ručak je danas pojela sama.
Jutros kad smo se probudile, kažem joj ja
– Srećan ti rođendan!
a ona se radujeee, i nešto pokušava da ponovi što liči na “adidin” i uporno gleda u moja usta, traži da joj ponovim. Onda opet cika. I tako sto puta negde za 15-ak minuta.
Odlazi u vrtić. Tamo je žurka.
U uobičajeno vreme, dolazim po nju, kaže mi N. (jedna od njenih defektologa) – Ona tačno zna da je danas neki specijalan dan, sa svima se ljubi i grli, i “podmeće” se da je ljubimo. Čak je dala i da joj “izvučemo uši”, što ni malo ne liči na nju.
– Zna. – kažem ja i ispričam joj jutarnju dogodovštinu.
Dođite na tortu, napunila sam 6 godina.
Priča počinje pre par nedelja, i možda bi ostala nenapisana da nisam danas slučajno na vestima videla prilog o tome…
Ali idemo redom. Prvo jedan flashback from childhood, ima veze sa temom, ostanite tu.
Sećate se onih crvenih plastičnih (slovenačkih) kioska kojih je Beograd bio pun pre xy godina… E tad sam ja bila klinka i u takvim kioscima su se između ostalog prodavale viršle. Par viršli u zemički, sa senfom. To je bio vrhunac soc-realističkog (ne)ukusa. E, ja nisam smela da jedem te viršle, branili mi roditelji. Pojma nisam tada imala zašto, pa sam krišom sa drugaricama ipak konzumirala pomenutu “brzu hranu”.
Viršle stoje u vrućoj vodi. Kad “naručiš” (hehe kakav zgodan izraz…) tetka ih prebaci u manji sud u kom vri nešto što liči na vodu. Verovatno vri tako od ujutru. Iza leđa, iz ogromne kese izvlači zemičku, od prekjuče, već presečenu napola, stavlja je specijalno pripremljeno parče papirna, sa odštampanom reklamom, boja verovatno sadrži olovo, no, koga to briga. Stavlja viršle u zemičku, i poliva ih (da, poliva dobro ste pročitali) senfom u tečnom stanju. Vrhunac zadovoljstva, šta da vam pričam…
Kraj 70-tih, centar Novog Beograda, Mercator.
Lokacija jednog od ovakvih kioska.
– Mama, jel mogu viršle.
– Možeš, idemo u Mercator da kupimo, pa ćeš jesti kod kuće.
– Ali ja bih ove.
– Te ne možeš.
– Zašto?
– Zato što svakog dana kad se vraćam sa posla, tu se oko tog kioska vrzma more pacova.
Beograd, blok 23, pre 2-3 nedelje.
Dolazim po Vanju u vrtić, prilazim ulaznim vratima, ispred mene, od kontejnera prema dečjem košarkaškom igralištu pretrčava pacov. Ja se ukopala. I majka koja sa detetom ide sa druge strane, već su izašli iz vrtića. U automobilu sedi deda jednog Vanjinog druga iz grupe. Prolazim pored njega, i pitam da “videste li vi OVO?” “Aaa, jesam, pa to je tako svakog dana, ja ih stalno gledam dok čekam u kolima.” Penjem se gore, i dalje sa nevericom, prosto ne znam ni kako bih reagovala. Ispričam naravno “osoblju vrtića” i zamolim da prenesu da se pozove služba za deratizaciju.
Dva dana posle toga, dolazimo ujutru, vidim da je bila deratizacija, posute one roze kuglice.
Nisam više videla pacove.
Kad, danas popodne, vrtim kanale i naletim na ovaj prilog na TV B92. Vrtić iz priloga je upravo onaj u koji ide Vanja. I sad baš ne razumem, kad je ovo snimano? Da li su se pacovi ponovo pojavili i nakon deratizacije. Vidim snimke nekih devojčica u džemperićima, to sigurno nije ovih dana snimano.
I sad kao opšte zgražavanje i briga za zdravlje dece. Heh… Mora se prekinuti lanac na početku. Stvarno je neviđena štroka u tom bloku. Mene je prosto strah da prođem kroz prolaze između zgrada, da mi nešto ne doleti na glavu, što je neko zgodno izbacio kroz prozor. Gde mi to živimo? Kakve su to navike života u velikom gradu? Glodari žive tako što se hrane otpacima koje ljudi ostavljaju. A njih ima dostupnih, svuda i u velikim količinama.
Dajmo se u pamet.
Nemojte bacati đubre u otvorenim kesama. Tako će glodari teže dolaziti do hrane. To je najmanje što mi možemo da učinimo.
Toliko od mene za sad. Ja sam, inače, u Centralnom savetu roditelja PU “11. april” ispred vrtića “Pčelica” (kao i jedan poznati novinar pomenute TV kuće samo ispred drugog vrtića) pa ćemo videti kako će se ova stvar odvijati dalje.
Stay tuned…
Pola četiri, izlazimo iz vrtića, desetak metara ispred nas, mama sa troje dece, upravo su izašli iz dvorišta vrtića. Devojčica ima manje od dve godine, i još jedna devojčica i dečak, otprilike iste starosti kao Vanja. Dečak vidi Vanju i mene i zastaje, malo se vraća, da pogledom pozdravi Vanju. Drugo dvoje se takođe okreću. Vanja počinje da ciči i skače od sreće.
Krećemo prema taksiju koji nas čeka na ćošku, i oni kreću za nama. Vanja stalno zastajkuje, kao da bi pričekala da i oni pođu zajedno sa nama. Nas dve mame razmenjujemo par rečenica.
Stižemo do taksija, čika, koji nas inače često po podne vraća kući, otvara nam vrata, a Vanja zastaje, hvata devojčicu za rukav, pokušava da je poljubi. Klinci se razumeju bez ijedne reči. Mama takođe shvata da bi Vanja da poljubi devojčicu, i kaže joj da Vanji dozvoli da je poljubi. Njih dve se međusobno izljubiše. Vanjin poljubac doduše izgleda samo tako što će zagnjuriti glavu, ali uredno dopušta devojčici da i ona nju poljubi.
Ulazimo u auto, a dečica nam mašu.
Uveče, posle večere i kupanja sedi na trosedu, pokrivena ćebetom, gleda TV. Ne voli da je pokrivena, očas posla izvuče nogu ispod ćebeta, i pipka se po prstićima. Svako malo, ja moram da je podsetim.
“Vanja ne otkrivaj se.”
Ponekad uvuče noge pod ćebe, ali uglavnom ja moram da ustanem da to uradim umesto nje.
Posle ide u krevet, a jorgan je u milisekundi već kod nogu, iako je uredno zaglavljen sa obe strane između kreveta i dušeka. Ne vredi ništa.
A strah me je da će da nazebe ako spava otkrivena, noću nije baš tako toplo.
I tako mi muku mučimo sa pokrivanjem.
Danas, uzimam je iz vrrtića, kad mi defektolog ispričala novost.
Između užine i ručka, vreme je za odmor, razmeste im krevetiće. Vanja ustaje. Vraćaju je, ali ona “svraća” do nove devojčice koja je od skoro tu, i povlači prekrivač da je pokrije.
Još samo da na sebe primeni…
Ovih dana, kad dođem po Vanju u vrtić, ona je presvučena, u drugi duks i druge pantalone. Neko bi pomislio da se upiškila. Ali neee.
Vežbamo samostalno pranje ruku.
Pa smo malo oprali i duks i pantalone, mama sigurno nije dobro oprala.
Danas u vrtiću.
Posle ručka, ušla u kupatilo, sela na WC šolju (imaju one male, pa može sama) i piškila.
Nije umela da skine pantalone, pa imamo prljavog veša, no, za to je kriv Marfi, mama uključila mašinu pre nego što je krenula po Vanju.
