Evo nastavka priče o zadužbini Delte, gradnja dnevnog boravka za decu sa smetnjama u razvoju počinje u utorak.
SKORO sedam decenija od izgradnje poslednje zadužbine u Srbiji u Beogradu će u utorak biti postavljen kamen temeljac za novu zadužbinu.
Izvor: Novosti – pročitajte tamo ceo tekst
Ispao je još jedan pre neki dan, pa smo malo pozirali da pokažemo ove nove, velike.
Tooth fairy nije još ništa donela, ovih dana će, samo da nađe neku slagalicu/uklapalicu, to je pored knjiga najzanimljivije.
/janavi/Blog/Baneri/badge_red.gif
Today’s the day. BlogDay 31. avgust.
Šta je bre ovo, niko na srpskoj blog sceni se nije setio ovoga? Kako je to moguće. Ajd’ dobro, biću ja prva.
Ako i vi želite da učestvujete, uputstvo pročitajte ovde.
Dakle, potrebno je da preporučim pet novih blogova. Evo ih:
1. Definitivno prva na spisku moja omiljena devojčica (i po obrazovanju buduća koleginica) Leyla. Blog, i sajt sa nosivim divotama. Gledajte, ako vam se šta dopadne, naručite. Ja sam ponosna vlasnica nekoliko predivnih komada nakita.
2. Sjajan, ali sjaaaajan blog o učenju engleskog jezika. Toplo preporučujem. Kako da nikada ne naučiš engleski ! : )
3. Simpatične životne pričice. Moj tzv. život. Piše Tanja, pročitajte.
4. Smarach divno slika grad. Preporučujem.
5. Poslednja, ali definitivno ne najmanje važna, Verkić, kao mesto gde ćete uvek naći inspiraciju za otkrivanje novih blogova. Verkić, skidam kapu. Uspesi, padovi i život uopšte.
U poslednje vreme, Vanja pravi predstavu ujutru u vrtiću. Mazi se sa mnom i grli me, neće da uđe. Kratko to traje, dok ne dođe neko po nju, onda sa njima nastavlja grljenje i maženje.
I pojma nemam šta joj je odjednom, kod kuće to ne radi, niti je ikad htela. A ja volim. Kad joj kažem hajde me zagrli, ona ponekad posluša, raširi širom ruke oko mog struka, zagrli me 12 milisekundi, i onda otrči svojim poslom.
Sa ljubljenjem je još gora. Ne ljubi uopšte, nego se podmeće da ja nju poljubim. Onda se ja malo napravim blesava, podmetnem se ja njoj, a ona se naljuti, okrene mi glavu da ipak poljubim ja nju…
i kako onda da je ne poljubim… po sto puta…
(nekoliko dana bezuspešno pokušavam da je ulovim i uslikam ovo, tako da fotke, iako sam ja zamislila da je ima – nema)
A ja… ja i dalje čekam poljubac…
Predstavljam vam jedan novi blog, po mom mišljenju vrlo interesantne teme, o roditeljstvu posle razvoda When the Flames Go Up. Autori su od ranije poznati blogeri Moxie (AskMoxie) i LOD (Laid Off Dad).
Deluje mi kao nešto što bi moglo da bude interesantno. Videćemo.
Na putu do kuće taman je vremena da se prelistaju današnje novine.
Zašto deca uvek diraju ono što ne smeju, i tačno znaju da ne smeju. U tome se ni Vanja ne razlikuje od tipične dece. Onog sekunda kad izađem ona uzme ono što joj ja ne dozvoljavam, pa kad uđem, nevešto pokušava ili da skloni kao da ja ne vidim, ili se smiri, čeka da joj to uzmem, i da vidi hoću li vikati ili šta… a ja htela da crknem od smeha.
I uopšte nema veze što sad opet imam izgrižene naočare za sunce, možda baš to postane najnoviji modni detalj bez kog se ne može…
Nećka se jutros da uđe.
Sačekuje je jedna od defektologa rečima ‘hajde, još samo danas, pa onda dva dana se odmaraš’.
A Vanja, kao da je razumela da je petak, istog momenta stavlja osmeh na lice, i polazi sa njom.
Jedna stvar je sigurna, mnogo više stvari ona razume i zna nego što ume da nam svima pokaže.
Nadam se iskreno da će nas jednog dana u to uveriti. Čak i mene.
U vrtiću ovih dana pravili redovne briseve, Vanji pronašli neku streptokoku bez simtoma, i poslali nas u DZ na pregled, i ‘papirić’ da može u koletiv.
Priča ide ovako:
Dođete na kartoteku predškolskog dispanzera, jer vam dete ide u predškolsko. Kad pomenete godište deteta, zgranu se, kažu Vam da karton nije tu, nego je celo godište preseljeno na škosko, i da ga donesete. Vi. Onda se prošetate do školskog dispanzera, kažete da vam treba karton da nosite na predškolsko, oni vas pitaju u koju školu ide dete… dve sestre deset minuta traže karton, nalaze ga i daju vam ga u ruke. Nosite ga na predškolsko. Tamo predajete na šalter, neka druga sestra vas gleda belo, otkud sad vi sa kartonom. Deset minuta ‘rade’ nešto sa kartonom, pre nego ga odnesu doktorki. Kad kod doktorke završite, idete na šalter predškolskog da vam popune recepte, upute i ostalo. Pitate može li karton da ostane tu kod njih, jer se dete tu leči. Ne može. Vi morate da nosite karton nazad na školsko. A oni će da rade… ne znam šta…
Trebalo je ladno kući da ga odnesem, niko ne bi ni primetio.
Srećom pa nismo česti posetioci ove ustanove.
Da se ovo dešavalo pre mesec, dva, pola godine, godinu, ja bih se tu silno iznervirala. A sad… sve mi ravno bilo, Vanja i ja se divno prošetasmo hodnicima Doma zdravlja…
Ušla je sama u kupatilo, sama skinula pantalone i gaćice, sela i piškila.
Može se nekom ova rečenica učiniti prostom, nevažnom, običnom, i baš me briga ako će, jer meni je mnogo važna.
Najbolje od svega je što je njoj to izgledalo kao najnormalnije, a ja sam htela da vičem od sreće.