Pre neki dan čitam tekst kod Varagića i ne padne mi na pamet da odem da to pogledam. Verujem mu na reč.
Jutros, slučajno, neko je tražio informaciju za koju znam da je na tom sajtu postojala, i silno se iznenadim.
Priča ide ovako:
Neko vam jednom predloži razmenu banera.
I vi pristanete, i uz par mailova se dogovorite. Baneri uzajamno izmenjeni, ja tebi-ti meni.
Pritom, nije u pitanju neki lični sajt ili blog, nego firma (sad slobodno mogu da kažem “kao”na glasu), izdavačka kuća.
Nakon nekog vremena (podužeg) shvatite da Vašeg banera tamo više nema, da Vas niko nije obavestio, a da kod Vas njihovog, naravno, ima i dalje.
Da li se tako posluje u Srbiji? Izvin’te, ono pre smo se šalili.
Ko je koga tu kupio, uopšte me ne interesuje.
Ako ste promenili uslove reklamiranja, zar ne mislite da je red da o tome obavestite one koje ste ranije reklamirali. Možda neće pristati na promenu uslova, ali, obavestite ih.
Jutros, krenula ja do samoposluge iza ćoška, i na 20tak metara do prodavnice, ide mi u susret ciganka vodi za ruku dete od oko 8 godina (obe izblajhane neočešljane kose – to sam jedino uspela da primetim) i traži mi pare da kupi hleb devojčici. Ja kažem, nije problem, evo je prodavnica, taman idem tamo, kupiću ti ja hleb. Šta mi je samo svašta rekla, ne umem ni da ponovim… u stilu: šta ja ima njoj da kupujem hleb, tražila mi je pare.