Prošlo je dugo vremena od prethodnih postova koji govore o naručivanju ProEFA, omega 3 suplementa koji Vanja koristi. Potrefilo se tako da ovaj post nastaje tačno na petnaestogodišnjicu ovog bloga.
Continue readingGoodbye Photobucket
Koristila sam Photobucket evo skoro 13 godina blogovanja kao primaran host za fotografije koje stavljam na Blago.
Odjednom su se setili da bi mogli da naplate, ali cena je preko svake mere.
Vreme je za novo rešenje.
Sve fotografije će biti zamenjene, samo će za to biti potrebno dosta vremena. Tu smo mi i dalje.
Možda me ovo “natera” da počnem češće da blogujem.
Be patient…
Zubar – gotovi smo
Ovako je počelo: Zubar.
Dok smo stigli na red za intervenciju, tri ture antibiotika je primala. Ne zna ona ni da ti kaže da je boli. Ima viši prag bola, valjda je i to sreća. Ko će ga znati.
Dobili smo spisak sa brdom nalaza koje treba da odradimo. Završismo sve to.
Nakon FT1P dogodovštine odemo na Stomatološki na taj konzilijarni pregled, pitam za taj papir sa datumom intervencije. Sestra na kartoteci pita odakle sam, iz Beograda. A… kaže ona, mamama iz Beograda ne tražimo overu uputa.
Sreća pa mi rekoše na vreme.
Konzilijarni pregled u istoj onoj čekaonici, anesteziolog pregleda sve nalaze koje sam donela, Vanju ni ne pogleda i kaže vidimo se.
Dogegamo se na dan pregleda. Mi smo drugi na programu. Sreća prva intervencija je bila kratka, pa nismo previše čekali. Sreća i ne bi onolika gužva kao prethodni put.
Uvode je unutra, ja sa njom uđem, da legne na sto i da joj stave braonilu, ona se otima. Dadoše joj neku injekciju valjda za smirenje, i masku staviše preko lica, mene otpratiše u čekaonicu.
Operacijaje trajala četiri sata, ja sam se ucrvljala od nervoze. I još jedan sat buđenje. Pustiše nas kući, ona kao pijana, ne može skoro ni da hoda, jedva do kola nekako. Onda kunjanje celo popodne. Dva zalogaja banane.
Mnogo dugačak dan.
Sutradan čila, tražila hleb.
Natečena je još, izlazi još po malo sukrvice, ali ne damo se.
Najvažnije od svega je što su joj uradili sve što je bilo.
FT1P
Odeš na pos’o.
Izađeš ranije da ideš da overiš uput za “majku pratilju” jer se to tako zove.
Svratiš na pumpu gde obično sipaš, a tamo priključena cisterna.
Ideš na drugu pumpu. Počne kiša.
Rekli ti u DZ da se uput overava u Nemanjinoj 30.
Tamo se vrtiš tri kruga, i na kraju se parkiraš 5 blokova dalje. Platiš parking. Izašlo je sunce. Ima 30 stepeni.
Odeš u Nemanjinu 30 u jednu šalter salu, pošalju te u drugu i daju broj šaltera.
Čekaš na šalteru, sretneš profesora koji takođe nešto overava.
Kad stigneš na red, momak ti kaže da se to oni ne overavaju više, jesu do pre godinu dana, sad overava komisija u matičnom DZ.
Tu se malo gicaš, kažeš da su te oni odande tu poslali, on ti preko one stvari kaže da probaš gore u njihovoj komisiji u sobi 108.
Odeš gore, pauza do 11:30, u 11:45 se nije još završila.
Kad konačno neko izađe, kaže ti da oni to ne overavaju, nego u Vladetinoj 3-5.
Vratiš se sve uzbrdo do kola, zajapuriš se, onda kroz gužvanjac se opet vrtiš da nađeš parking, i na kraju staneš na parkiralište kod Vuka.
Peške do dole, na ulazu ljubazan čovek u uniformi čuvara. Uzme knjižicu i upute i kaže ti da čekaš. Sad je već 12:30.
Čekaš ispred portirnice. I još čekaš. Stojiš.
U 13:15 konačno odnosi gomilu knjižica i kaže da čekaš ispred sobe 3.
Čekaš u hodniku. I još čekaš. Stojiš.
Proziva te konačno.
Uđeš, a ona ti sa vrata kaže FT1P.
Nemaš papir sa datumom intervencije koji je neko trebalo da ti da, a nije, samo ti je termin saopšten telefonom.
Saznaš da oni overu rade samo sredom, i da si eto, pukim slučajem ubo sredu, a prethodno si planirao da odeš u ponedeljak, pa je nešto iskrslo, pa u utorak pa je i tad nešto iskrslo.
Kaže ti da se za to ne čeka, ti odgovoriš da čekaš već sat ipo, i da je toliko o tome da se ne čeka.
Posavetuje te da to može da se overi i kad dete izađe iz bolnice.
Sad je već 14:00.
Da dođeš ponovo sledeće srede, i da se javiš portiru da ne čekaš. Verovatno istih onih sat ipo.
Ideš peške uzbrdo do kola. Platiš parking dva sata.
Ideš po dete u Boravak. Gužva u gradu.
Crkva zatvorila kapiju.
Praviš prekršaj, staješ sa 4 migavca, i trčiš po dete.
Dođeš kući skuvana.
Nema ništa za ručak.
Ideš napolje da kupiš.
Sutradan treba da ideš na konzilijarni pregled, pa ćeš uzeti taj papir, ako budu hteli da ti ga daju. Praviće se ludi.
Do sad smo tu stigli, a na dalje, ko preživi pričaće.
Ovako je počelo: Zubar
Ako vas nije mrzelo da ovo sve pročitate, nastavak će biti kad prođe intervencija.
Keep smiling. 🙂
Naučila je slova
Pojam slova je, rekla bih, apstraktan. Naročito nekom ko ne govori.
Pre nekog vremena sam joj kupila neku igračku na baterije koja mi se učinila zgodnom. I baš joj se dopala.
Koristi, naravno, samo najjednostavniju opciju, ali naučila je slova.
Pogledajte.
Ponekad malo promaši, nekad je nestrplljiva pa više puta klikće, malo meša dž i đ, kad jednom promaši onda klikće bez gledanja bilo šta.
Odvlači joj pažnju TV koji se čuje u pozadini, pa kad pogleda tamo klikne neko dugme ne gledajući, ali ako je skoncentrisana samo na to, skoro bez greške pronalazi odgovarajuće slovo.
Još jednu istu takvu igračku smo odneli i u Boravak. Neki od drugara umeju i da pišu, pa će se baš lepo zabaviti.
Opera
Ulazim danas po Vanju, kažu bili su u Operi.
Ja zapanjena, slušam dalje objašnjenje. Pruža mi flajer sa najavom predstave.
“Gledali smo Mocarta, Bastijen i Bastijena.”
“Jel u Madlenijanumu?” pitam. To je odmah preko puta.
“Jao, Ivana, pa potcenili ste nas!” reče Ljilja.
Okrećem onaj flajer, i ugledam logo Narodnog pozorišta.
Sad sam još više iznenađena nego što sam do tad bila.
Scena “Raša Plaović”. Svi su išli, povod je nastupajući svetski dan osoba sa autizmom, 2. april.
Kaže Ljilja da je bilo sjajno, da se i Vanja radovala, dopao joj se klavir.
Fotografije pogledajte na FB stranici Narodnog pozorišta. Ovde saznajem da je u pitanju bila pretpremijera.
(Vanju možete videti desno, u ljubičastoj štraftastoj rolkici.)
Nađem posle link na sajtu grada:
Podrška Grada Beograda osobama sa autizmom
Gradonačelnik Beograda Siniša Mali prisustvovao je danas, uoči Svetskog dana autizma, operi „Bastijen i Bastijena” V.A. Mocarta u Narodnom pozorištu, koja je bliska i razumljiva osobama sa autizmom i populaciji osoba sa smetnjama u razvoju. Izvođenju opere prisustvovali su i sekretarka za socijalnu zaštitu Nataša Stanisavljević i upravnik Narodnog pozorišta Dejan Savić.
Operi je prisustvovalo i oko 200 korisnika i zaposlenih Centra za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju.
– Po prvi put smo okupili sve korisnike naših dnevnih boravaka, koji su imali priliku da uživaju u operi koje je Narodno pozorište prilagodilo za njih. Veoma je važno da osobe sa autizmom na kvalitetan način provode svoje vreme. Takođe, ovo je dobar način da se skrene pažnja na probleme sa kojima se oni susreću, ali i na njihove potrebe i mogućnosti. Mi smo protekle godine podržali pet udruženja u cilju podrške deci i mladima sa autizmom, a pružamo uslugu socijalne zaštite u četrnaest dnevnih boravka, od kojih su dva specijalizovana – rekao je gradonačelnik.
Sekretarijat za socijalnu zaštitu je u 2015. godini finansijski podržao udruženja čiji su programi realizovani u cilju pružanja direktne pomoći i podrške deci i mladima sa autizmom, u ukupnom iznosu od 4.230.800,00 dinara.
Programske aktivnosti realizovane su u radionicama za podsticaj komunikacije dece iz autističnog spektra, radno-terapijskim radionicama i radionicama životnih veština. Učešće u radionicama osobama sa autizmom omogućilo je sticanje novih iskustava i poboljšanje njihove socijalne interakcije.
Opera je izvedena u organizaciji Narodnog pozorišta i Centra za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju.
Na twitteru Sandra Simonović, u desetom kontekstu, pomenu ovo:
“Kad se porodiš, napravi spisak MOJE DETE NIKAD NEĆE i gledaj kako škrabaš jedno po jedno” je bio jedini koristan savet koji sam dobila 🙂
— Sandra Simonovich (@SandraKravitz) March 28, 2016
Iz momenta se setih sopstvenih, ali malo obrnutih reči, napisanih pre deset godina:
Nije lako biti roditelj deteta sa posebnim potrebama. Možda ne toliko fizički, koliko vas sve oko vas podseća da je vaše dete drugačije. Ponekad sebe uhvatim kako idem ulicom i gledam drugu decu. Gledam šta sve umeju i mogu da urade – kako se pentraju, trče, pričaju, zapitkuju, a duboko u sebi znam da moje dete verovatno mnoge od tih stvari nikada neće umeti.
Ne mogu a da ne budem realna kada je moja devojčica u pitanju. Teško mi je, strašno mi je teško da to priznam, ali činjenice prosto govore za sebe. To, naravno, ne znači da ću ja prestati da unosim celu sebe u njen napredak, ma kako mali on nekom izgledao. Najviše bih volela da me godine koje dolaze – demantuju!
Putovanje od nedonoščeta do posebnih potreba, 2006.
Malo je reći da sam ponosna.
I mnogo volim što me godine demantuju.
(Fotografija preuzeta sa FB stranice Narodnog pozorišta)
1999.
Juna, jula 1999, tek što je bombardovanje bilo završeno, radili smo neki veliki posao u Banjaluci.
Sedimo tako u kancelariji Urbanističkog zavoda, kad se začuše sirene.
Nas dve, kuma i ja, (u tom trenutku u prostoriji) koje smo bombardovanje provele kod kuća u Beogradu se skamenismo, razmenismo poglede.
Oni, lokalni, prokomentarisaše nešto u stilu “a, prva sreda”.
Isprobavaju sirene jednom mesečno.
Ni malo mi nije bilo svejedno, grozan, grozan osećaj. Muka neka.
Proleti ti kroz glavu svaki silazak u sklonište, prelazak preko Gazele po vazdušnoj opasnosti, tresak u Kinesku ambasadu, CK, Hotel Jugoslaviju, Generalštab, Avalski toranj, Straževicu, aerodrom u Batajnici… Zemljotres.
Pomenulo se, ne povratilo se.
Zubar
Negde početkom februara Vanji natekne zub.
Gde ćemo na pregled, hajde na Kliniku za dečju i preventivnu stomatologiju. Oni ne uspeju da je pregledaju, uspeli da šacnu u trenutku kad je zevnula. Mora totalna anestezija.
Prvo antibiotik, da se smiri, onda razgovor sa anesteziologom i dobijanje termina.
E, pa razgovor je u četvrtak izgledao tako što je dr sa mnom razgovarao (ja prvo došla sama, cenim razgovor, što da je vodim, on kaže mora nju da pregleda, ja se vratim i dovedem je), pitao da li hoda sama, i rekao da napravi dva-tri koraka. To je “pregled”. On se odigrava u čekaoničici manjoj od moje trpezarije, sa 5-6 stolica, i desetak ljudi. Sestra nije tu, da zovem posle praznika da dobijemo termin.
Evo, danas sam dobila termin.
23.6.2016.
Više od četiri meseca.
A svi ekstremno ljubazni, sve fino i krasno.
To je izgleda jedino mesto gde moze da se odradi intervencija sa totalnom anestezijom, jer ona, logično, ni usta neće da otvori.
Pitala sam jel može negde privatno, ne može, to niko neće da radi.
Ja sam se malo raspitivala za razlog velikog čekanja je što jedan anesteziolog dolazi sa Maksilofacijalne na jedan dan nedeljno, i tad urade dve intervencije. To je oko 110 dece godišnje. Cela Srbija.
Eto, kažu da nije to pitanje intervenciije i opreme već anestezije i anesteziologa.