Posted on 7 Comments

Najveće nasilje je ćutanje

Dan borbe protiv nasilja nad ženamaDanas, 25. novembra, obeležava se dan borbe protiv nasilja nad ženama. Tim povodom, kod mene gostuje moja drugarica Ivana, prenosim njen tekst objavljen u listu Dnevnik, u broju od subote 20. 11. 2010. 

Ivana, dobro mi došla.

Najveće  nasilje je ćutanje

Ne  gledam više domaće filmove. Ne zbog toga što nisu dobri ili što mi se ne sviđa  glumačka postava, već zato što mi je dosta gledanja scena nasilja, među kojima  je ono seksualno omiljeni šlagvort naših scenarista i režisera. Gotovo da nema  filma koji se bar u sceni-dve nije dao prilog seksualnom obrazovanju naše mladeži  prikazujući scene divljačkog seksa, silovanja i ponižavanja žena. “Otac na službenom  putu”, “Do koske”, da spomenem samo neke koji su se sa ženama obračunavali batinama,  psovkama i grubošću. Na scene u kojima žena ima ponižavajući položaj nije ostao  imun čak ni “Boj na Kosovu”, a tužni niz nastavlja se sve do “Srpskog filma”  koji je postao poznat po brutalnim scenama maltretiranja i silovanja toliko da  je zabranjen u mnogim zemljama.

Scena  nasilja svake vrste i u stranim filmovima, naročito holivudskim, ima koliko hoćete,  a ni silovanje i batine im nisu strani. Ipak, ne mogu da se otmem utisku da su  naše tuče i silovanja više ilustracija naravi i mentaliteta, potreba da se  naglasi patrijarhalni odnos prema ženama koji između ostalog pokazuje gde joj  je mesto, a mnogima služe da pomerenim erotizmom privuku publiku na gledanje.

Otkud  ova priča? Ovonedeljni četvrtak, 25. novembar, dan je posvećen borbi protiv  nasilja nad ženama, a naše televizije obeležiće ga kako i priliči u Srbiji – ćutanjem.  Nijedna emisija velikih televizija neće biti posvećena batinama koje, prema istraživanju  Viktimološkog društva, doživi  svaka treća  žena (30,6%) u Srbiji. Možda će se u glavnim dnevnim informativnim emisijama  provući koji trominutni prilog o nekoj sigurnoj kući ili priča o seksualnom  trafikingu, uz suvoparne statističke podatke koji ne otkrivaju dubinu pakla u  kome se nalaze, ali priče o tome kako je porodično nasilje u porastu neće biti.  Dakako, važnije su svađe na “Farmi”, najnovija dešavanja u “Beloj lađi” i  dokumentarac o Muhamedu Aliju – eto programa najvećih televizija u udarno TV  vreme.
Za to  vreme drugi ne ćute. Već danima se na internet sajtovima vodi pravi rat protiv  Fejsbuk grupe toplog naziva “Smrt ženama” koja promoviše najgoru vrstu nasilja  i iživljavanja. Grupa je više puta prijavljivana Odeljenju za visokotehnološki  kriminal i administratorima Fejsbuka, ali je uspevala da se vrati, dok se njeni  članovi, skriveni iza nadimaka, obračunavaju sa ženama- žrtvama nasilja koje pišu  o svom problemu kako bi pomogle drugima u borbi protiv nasilnika.

Šta rade  sudovi? Prema podacima Autonomnog ženskog centra, više od polovine presuda za  nasilje u porodici ne sadrži mere zaštite koje je tražio tužilac. Najčešća  doneta mera je zabrana uznemiravanja, što je u rangu pretnje prstom, dok je  mera iseljenja i zabrane pristupa u domenu statističke greške. O zatvorskim  kaznama da i ne pričamo.

Ako ste  u takvoj vezi, nemojte ćutati, ako ne zbog sebe, ono zbog dece, jer je 70 posto  nasilnika i samo bilo žrtva porodičnog nasilja kao dete. Ako poznajete nekoga  ko trpi nasilje, nemojte ćutati. Pružite joj podršku, moralnu i materijalnu, uputite je na Centar za socijalni rad i Sigurnu kuću u vašoj opštini i okrugu.  Ako poznajete nasilnika, nemojte ćutati. Prijavite ga policiji i Centru za  socijalni rad.

Samo nemojte biti kao naše televizije.

Ivana Vujanov,
“Dnevnik” Novi Sad, 20. novembar 2010.
Posted on 1 Comment

Zoran Đinđić – najveći car

Potržavam akciju Istoka Pavlovića, da probamo da blogeri urade nešto, da google nauči ko je najveći car.

A zašto učestvujem? Zato što je Istok izabrao jedinu osobu srpske političke scene koja je imala viziju, jedina osoba koju nisam lično poznavala, a zbog čije sam smrti plakala.

Dakle, najveći car je baš on.

Fotografija preuzeta sa sajta Politike.

Zoran Đinđić - Najveći car
UPDATE

Uspeli smo! Trebalo je 24h da Google nauči. Probajte sami pretragu. Detalje čitajte u update-u posta ko Istoka.

Posted on 11 Comments

I blog better than I cook

Kecelja, Novi Sad 9.10.2010. foto by Igor MitrovićOkeeej jedan, dva, tri, četiriiii, pet, heeej, peti put ja na BlogOpenu. Jesam li već postala dosadna? Baš me briga sve i da jesam, opet ću ja iduće godine.

I ovog puta je druženje zaista bilo prvo, predavanja solidna, ništa posebno, a jedino što sam ja prepoznala kao radionicu me je iskreno oduševilo.

Pomenuću tri nastupa, bez namere da ocenjujem bilo čiji kvalitet, ovi su samo na mene ostavili jak utisak, tri jaka, a potpuno različita utiska.
Jedno je zaista bio nastup, Ivan Ćosić aka debeljuca (koji to više nije) i jutarnje razgibavanje. Obavezno pogledajte snimak (snimao Gadgeterija) ako niste bili tamo i uživo vežbali.
Drugo je, možda malo neuobičajeno za mene da to pominjem, nastup jednog od sponzora, mnogo volim kad neko priča tečno, bez ijedne stanke i podštapalice (valjda što ja ne umem tako) fantastična priča Vlade Cerića u ime Live e-TV koji su obezbedili live streaming konferencije.
Treće je ono koje su neki komentarima usmenim i napisanim prokomentarisali kao nedovoljno pripremljeno, a meni se baš jako dopalo jer je bilo polu improvizovano, više je zvučalo kao razgovor dvojice friendova između sebe, a manje kao predstavljanje nečega nekome. Naravno, reč je o tandemu BlogowskiIvan Brezak Brkan i twitter temi. Ja prosto volim takve neobavezne nastupe, uopšte nije važno šta su imali da kažu (a imali su) već način kako su to izveli.
Za sva četiri ova dečaka BRAVO!

Ispred katedrale, Novi Sad 9.10.2010. foto by WalterAli poenta ovog, kao uglavnom i svih ranijih BlogOpen-a nije u programu, već u druženju.

Hoću da pozdravim sve stare znance sa kojima sam provela divno vreme, sve nove blogere i twiteraše koje sam ovom prilikom upoznala (nisu oni novi, novo je samo poznanstvo), a takođe i sve one koji nisu bili i falili su nam tamo. Neke od njih pomenuo Deda, ja neću ni da pokušavam. Sami se prepoznajte. Ipak, specijalan pozdrav Bebiki za after Blogopen akciju, zna ona zašto.

I za kraj, kako kaže sprovedeno istraživanje #epicwin koknferencije, muzička tema koja je davala posebnu dinamiku, i neku vrstu blage napetosti i iščekivanja (kao u krimi filmovima) šta će biti sledeće na programu, tako se makar meni činila. Poslušajte.

Ako se ko pitao, naslov je samo parafraza na ono moje iz gmaila, znate već. A i ne stoji mi loše ova kecelja što nam je moošema skrojila, jel da?

(fotografije i linkove ka tekstovima ostalih blogera, potražite na FB ili na blogotku)

Posted on 21 Comments

Blago nije tužna priča

Blago je GLASNOBlago je sreća. Možda drugačija, ali definitivno sreća. Ona čista, jednostavna, iskrena, nekanalisana sreća.

Blago je život. Možda jesu neke okolnosti u početku bile tužne, pa je sad život malkice drugačiji od očekivanog, ali dobro, sleteli smo u Holandiju, pa se trudimo da u njoj uživamo.

Blago je Vanja. Svaka sitnica je kao kuća.

Blago sam ja. Moji usponi i padovi. Želje, ostvarene i one koje će ostati nedosanjane.

Blago je hvalisavo, na sav glas da istrtljam, da se svima pohvalim, da svi znaju kakvo blago ja imam.

Blago je ponosno i blagom se ja ponosim.

Blago je vredno, vredno svakog trenutka, pokreta, osmeha, glasa. Vredno je radilo da do svoje vrednosti dođe.

Blago je glasno, da nema nikog ko neće čuti.

Blago je jednostavno blago, a kako blago može biti tužno.

Posted on 30 Comments

Da li je Blago tužna priča?

Proveravam često odakle stižu posete, pa nekad pronalazim neke koje me začude.

Na jednom forumu, neko je napisao da je ovo jako tužna priča, i ja se začudih, zaista. Pišem li ja zapravo onako kako zaista jeste? Preterujem li, na bilo koju stranu?

Volela bih feedback, ako vas ne mrzi.

Šta vi mislite? Da li je Blago tužna priča?

update: Evo vam mog odgovora zašto Blago nije tužna priča.

Posted on 30 Comments

500

Petstoti post je samo povod za promenu izgleda.

Blogujem već dugo, biće u decembru šest punih godina. Promenila sam nekoliko blog platformi, i konačno se pre 2,5 godine skrasila na sopstvenom domenu. Nisam previše blogerski vredna, ali verujte, kad god imam nešto da vam kažem, tu sam. Za sve ovo vreme blogerskog staža upoznala sam mnoge interesantne ljude koje verovano nikad ne bih, iz  mnogih oblasti delovanja, iz raznih delova sveta. Mnoge su mi se lepe stvari desile za sve ovo vreme, poneke i ne tako lepe, naravno, jer život nije bajka, ali njih se trudim da ne pamtim.

Nisam htela da budem patetična, mada ovaj gornji pasus baš tako zvuči. Htela sam samo da vas sve pozdravim, i poželim da se družimo i dalje u narednih 500 postova.

Hvala svima koji me čitate, i koji se sa mnom radujete sitnim i krupnim pomacima.
Volimo vas puno nas dve.

Posted on 12 Comments

BlogDay 2010

/janavi/Blog/Baneri/badge_red.gif
Today’s the day. BlogDay 31. avgust.

Šta je bre ovo, niko na srpskoj blog sceni se nije setio ovoga? Kako je to moguće. Ajd’ dobro, biću ja prva.

Ako i vi želite da učestvujete, uputstvo pročitajte ovde.

Dakle, potrebno je da preporučim pet novih blogova. Evo ih:

1. Definitivno prva na spisku moja omiljena devojčica (i po obrazovanju buduća koleginica) Leyla. Blog, i sajt sa nosivim divotama. Gledajte, ako vam se šta dopadne, naručite. Ja sam ponosna vlasnica nekoliko predivnih komada nakita.

2. Sjajan, ali sjaaaajan blog o učenju engleskog jezika. Toplo preporučujem. Kako da nikada ne naučiš engleski ! : )

3. Simpatične životne pričice. Moj tzv. život. Piše Tanja, pročitajte.

4. Smarach divno slika grad. Preporučujem.

5. Poslednja, ali definitivno ne najmanje važna, Verkić, kao mesto gde ćete uvek naći inspiraciju za otkrivanje novih blogova. Verkić, skidam kapu. Uspesi, padovi i život uopšte.

Posted on 23 Comments

Šta to ne razumete?

Često imam posetioce sa hrvatskih IP adresa koji blog prevode sa srpskog na hrvatski.

Dragi posetioci, šta to napisano na srpskom ne razumete, ako čitate hrvatski?

Živo me zanima, zaista! Ja to ne razumem.

Google translate sa srpskog na hrvatski

Posted on 12 Comments

BlogOpen 2009

BlogOpen 2009, Niš 4-5. septembar
foto: IT događaji

Garant sam poslednja, no to je uobičajeno. A počela sam da pišem ovaj post još kao najavu BlogOpen-a 2009, pa ga nisam završila kako sam htela, jer mi se nije dalo, jer sam imala drugih poslova, i tako, propustih i ovog puta najavu.

Nevažno, organizovala sam se, Vanja je išla kod tate na vikend, a ja u Niš. Za mal’ da u poslednjem trenutku ne odem, bilo je “da popi***m od kretena”. Volim brate ljude od reči, sa kojima lepo možeš da se dogovoriš i da se dogovor ispoštuje, a ne da se u poslednjoj sekundi prave blesavi. Na kraju je sve ‘kao’ izglađeno… mo’š misliti. Nevažno je i to.

Sednem na bus, i pravac Niš. Sačeka me, prema dogovoru, virtual-to-real drugarica A, isprati do fancy-šmensi hotela sa čijeg se prozora vidi ovo:

Pogled prema Tvrđavi
Sredim se malo, i krenem na Tvrđavu da pronađem rovove. Ponovo se pokaže da je procena pešačke daljine potpuno nepouzdana, naročito kad je osoba koja procenjuje iz  manjeg grada (ovo je jedna saobraćajska opaska, Niš to budi u meni).

Na ulazu me dočekuje Slavko aka ITkutak, dobijam akreditaciju (sa praviom prezimenom, mora biti da je to znak da treba da to stvarno i uradim) i upućujem se ka pristigloj ekipi. Tu su Borani pa sa njima posedim par minuta, dok nas ne pozvaše da BlogOpen09 počinje. Viđam tu još poznatih blogerskih faca, nekog bih sigurno propustila, pa zato neću nikog ni da pominjem. Milan aka mmilan počinje svoje izlaganje o godini astronomije. BlogOpen ove godine prvi put prati i live streaming. U sred mmilan-ove prezentacije stiže mi sms od Flyingman-a: “Upravo sam te video” a ja se osetih važno, i u sred važnog regionalnog zbivanja.

Posle mmilana, priču o pravopisu pričao je Bane Kišobran. A ja mnogo volim ovakve priče, i to znate već, naravno. Moram da uposlim ličnog (ko)lektora, al se nadam da će biti skoro pa bez posla…

Tad usledi pauza, koju je nekoliko nas uspelo da iskoristi i debelo produži kako bismo nešto u kljun stavili. Osim klope, bilo je tu svačega, recimo wireless česme, zbunjenog konobara, raznih ne-uz-jelo tema, dosta smeha do zacenjivanja, kao i okolnih gostiju koji mora da su mislili da nismo baš svi svoji. No, ko je njima kriv kad nisu blogeri. Na deo izlaganja posle pauze nismo stigli, klopa se odužila.

Posle klope, odlazimo na pićence, svojevrsni tweetup, sa mlađom ekipom, tako su se sami najavili. Mi koji se osećamo mladima, pridružismo im se.

Uveče je bila svirka na tvrđavi, al ja nisam iz te priče, pa i neću o tome. Posle svirke, malo odmora u hotelu, al ništa bez ponekog twitt-a iz kreveta.

Ujutru je dogovorena kafa u 11.  Krećem ka centru, ali prvo moram da obavim akciju fotografisanja, na koju me mama poslala. Kasnije, pregledajući slike, prepoznala je kuću u kojoj je davnih godina, za vreme i malo posle II sv. rata, stanovala.

U Ulici Orlovića Pavla U Ulici Orlovića Pavla

Raskopanom Voždovom stižem do Trga kod spomenika. Tu je bilo zborno mesto. Nema nikog. Dobijam ipak Walt-a i pronalazim Borane za jutarnju kaficu. Selimo se u Kazandžijsko sokače (obožavam ovaj naziv) i sedamo u kafić Kutak, konstatujući da mu samo IT fali u nazivu. Dogodovštine sa palačinkama i letećim suncobranom ste već čitali, pa ja neću o tome.

Vreme oko podneva je rezervisano za ručak i banicu na koju me je povela drugarica A (sa početka ovog posta) sa svojom porodicom. Bili smo kod Brke. Vreme se u međuvremenu pokvarilo, al’ to tako mora kad je BlogOpen u pitanju. U kišno rano popodne pijemo kafu u Sky-ju na krovu, i žurimo ka NKC gde se program BlogOpen-a u međuvremenu preselio. To deluje mnogo urbanije, od prašnjavih rovova tvrđave, i meni je daleko više prijao. Na pitku prezentaciju MissCybernaut kasnim, al sam uspela da uhvatim odličan video o preduzetnicima. Sledi glumac Miloje (izvini, ali ovo ti je kompliment) i njegov pomoćnik Miloš u bojama Telenora. Šalu na stranu, izlaganje Miloja Sekulića mogu da poredim (ovo je sad opet lično i saobraćajski stručno poređenje) sa svetski poznatim (iz oblasti moje struke) stručnjakom iz primene Operacionih istraživanja u saobraćaju, Prof D.T. Što se mene tiče, ovo izlaganje, uz Baneta Kišobrana od prethodnog dana, potpuno su pokrili moja očekivanja  ovogodišnjeg BlogOpen-a.

Na nekoj pauzi, ponovo, kao i na prvom BlogOpenu kad sam sedela sa Laluve (aka Lang 381), sa drugog kraja prostorije, maltene pritrčava lik, sa već kultnom rečenicom “Zdravo ja sam Dinke“. Više ne znam ni da li smo posle razmenili po neku rečenicu, ali ispravljamo to sledeći put obavezno.

Krećemo peške, ali kiša nas hvata na Palilulskoj rampi, pa tu nastavljamo taksijem, do naredne “stanice” Pleasure-a u Kazandžijskom sokačetu. Od dešavanja te večeri moram da pomenem mladu damu u crvenim čizmama, promoterku, kao i video chat sa Aurorom i Blogowskim putem predivnog girly crvenog notebooka A5 formata moje prezimenjakinje Miss Cybernaut.

Video chat Video chat

Na kraju večeri, ostatak ekipe ode na svirku na tvrđavi, ja to propuštam, iz već pomenutih razloga.

Bilo je i plakanja na rastanku, moram i to da pomenem.

Upoznala sam i lepo se družila sa pregršt blogera i twittera, nema šanse da vas sad sve linkujem, možda sutra…

Mnogo mi je žao što neki dragi ljudi nisu uspeli da dođu, takođe i neki drugi koje sam želela da upoznam, no, biće još BlogOpena i još prilika za viđanje i druženje.

I za kraj ovog osvrta, saobraćajac uvek ostaje saobraćajac.

Putokaz Putokaz

Kud god krenuli sa ovog putokaza samo jedno je sigurno,
vidimo se na Blog Open 2010.