Posted on 3 Comments

Jedini komentar

Pa aman bre, koliko grama mozga treba da ima neko da napiše tekst sa ovakvim naslovom, i da ga pritom urednik pusti.

Ok, znam da je Kurir prizemna štampa, ali mogu na izražavanje makar malo da pripaze.

Klik ovde za tekst, ja ne želim da prekopiram ovde naslov teksta.

Moj jedini komentar na to biće onaj isti tekst od pre nekog vremena:
Mrzim kad koristite reč “retardiran”

 

edit: evo i ovi: Studio B
To im je neko saopštenje tako bilo dato, sad sam skoro sigurna.
U RSS piše “retardirani” u naslovu, kad se ode na vest, naslov je izmenjen, ali ostalo je u tekstu… slika malo kasnije

divota…

Posted on Leave a comment

3. decembar

3. decembar, međunarodni dan osoba sa invaliditetom

Da obeležimo još jedan međunarodni dan osoba sa invaliditetom.

Od prošle godine do sad, glavna tema bila je inkluzija, koja je ušla na velika vrata i uz  dosta buke, i ne prolazi preterano slavno.

Često su pominjane institucije: u aprilu,u junu,
Najavljeni su lični asistenti: u maju,
Bilo je reči o novom velikom dnevnom boravku: u septembru,
I onda, ponovo, u novembru, pred obeležavanje dana osoba sa invaliditetom, opet mnogo više pominjanja u medijima:
Rastimo zajedno, Raspisan konkurs za podršku porodicama dece sa smetnjama u razvoju, Kako žive deca sa smetnjama u razvoju u Srbiji.

Vanja i ja vas pozdravljamo do naredne godine.

Posted on 2 Comments

Poziv na predstavu: Sva deca su ista!

Ako ste sutra u Novom Sadu, ne propustite ovo:

Dođite na forum teatar predstavu “Sva deca su ista!” koja se bavi jednim od izazova na koji mogu naići deca sa intelektualnim invaliditetom u procesu inkluzije u sistem redovnog školovanja, i pokušajte da zajedno sa nama rešite problem.
Naši glumci-volonteri su sa velikom pažnjom proteklih dana pripremali ovu predstavu sa ciljem da ukažu na to da smo svi ravnopravni i da, mada postoje prepreke u ostvarivanju te ravnopravnosti, one nisu nepremostive. Na našoj predstavi vi ćete prestati da budete posmatrači iz publike i postati aktivni učesnici promena koje su neophodne.

Predstava počinje 25.11. (četvrtak), u 18h u prostorijama Fakulteta za Evropske pravno-političke studije (Narodnog fronta 53, Novi Sad). Ulaz je slobodan.

Ova predstava je deo projekta “Akademija omladinskog rada” koji realizuje Omladinska Nevladina Organizacija uz podršku Ministarstva omladine i sporta. Akciju je podržao Fakultet za evropske pravno-političke studije.

Hvala Drvcetu za ovu najavu.

Posted on Leave a comment

Kako žive deca sa smetnjama u razvoju u Srbiji?

Jutros, na Radio Beogradu 1, emitovana je emisija Magazin sa temom uključivanja u društvo dece sa smetnjama u razvoju.

Zaista odlična emisija, preporučujem da poslušate. To možete uraditi na sajtu RTS-a, ili ovde (dole u playeru sa e-snips sajta, samo kliknite na play dugmence).

Kako žive deca sa smetnjama u razvoju u Srbiji? Koliko ih je? Zašto ih često nazivaju „nevidljivom decom“?

Zašto ih je samo 15% uključeno u neki od oblika sistema obrazovanja? Koja vrsta podrške je najpotrebnija njima i njihovim porodicama? Koliko smo spremni da ih prihvatimo? Na kom nivou je naša svest o potrebi uključenosti dece sa smetnjama u razvoju u društvo? Gde smo zakazali?

Današnju temu i pitanja Magazina o socijalnoj inkluziji dece sa smetnjama u razvoju, pokrećemo u okviru kampanje „Rastimo zajedno”, koju vode Radio-Televizija Srbije, Unicef i Ministarstvo rada i socijalne politike.

Urednik i voditelj Tanja Zeljković

izvor Magazin

Powered by eSnips.com
Posted on 8 Comments

Za decu sa smetnjama u razvoju i njihove porodice

Za sad je to vest, svi mediji o tome javljaju.

Delegacija Evropske unije u Srbiji raspisala je konkurs za podršku razvoja usluga u zajednici za decu sa smetnjama u razvoju i njihove porodice, čija je vrednost tri miliona evra.

kaže RTS

O tome javljaju i Politika, B92, Studio B, Kurir

Hajde da vidimo koje će usluge država prepoznati kao prioritet, i šta će uspeti da se uradi sa ovim novcem.

RTV saznaje da u Srbiji dnevne boravke u 45 opština koje ih imaju, koristi svega 1114 dece, od oko 45000 koliko je procenjeno da i Srbiji ima dece sa smetnjama u razvoju. A gde su ostali?

Posted on Leave a comment

Rastimo zajedno

Zajednička kampanja “Rastimo zajedno” koju su pokrenuli Ministarstvo rada i socijalne politike, Unicef i RTS, trebalo bi da podigne svest javnosti o pravima dece sa invaliditetom i da podrži biološke i hraniteljske porodice da tu decu izvedu na pravi put.

Aleksinac je jedna od retkih sredina u kojima hraniteljske porodice udomljuju decu sa smetnjama u razvoju.

ceo tekst pročitajte, i video prilog pogledajte na sajtu RTS.

Posted on 1 Comment

Zoran Đinđić – najveći car

Potržavam akciju Istoka Pavlovića, da probamo da blogeri urade nešto, da google nauči ko je najveći car.

A zašto učestvujem? Zato što je Istok izabrao jedinu osobu srpske političke scene koja je imala viziju, jedina osoba koju nisam lično poznavala, a zbog čije sam smrti plakala.

Dakle, najveći car je baš on.

Fotografija preuzeta sa sajta Politike.

Zoran Đinđić - Najveći car
UPDATE

Uspeli smo! Trebalo je 24h da Google nauči. Probajte sami pretragu. Detalje čitajte u update-u posta ko Istoka.

Posted on 1 Comment

Inkluzija – teorija

Moj gost BigBadWolf i dalje sa nama, priča o inkluziji, drugi deo. Ako ste prvi propustili, nadoknadite.


Ovaj post je ispao malo podugačak, pa sam odlučio da ga podelim na dva dela. U prvom delu je opisano kako je inkluzija zamišljena kod nas, a u drugom kako to izgleda u praksi.

Dakle, da bi dete radilo po IOP-u (Individualni Obrazovni Plan), potrebna je saglasnost roditelja. Nakon toga se izradjuje pedagoški profil deteta. Profil se sastoji iz 4 oblasti:

– Učenje i kako se uči
– Socijalne veštine
– Komunikacijske veštine
– Samostalnost i briga o sebi

Da sad ne objašnjavam svaku kategoriju posebno, mislim da su dovoljno self explanatory.

Da bi profil bio što tačniji, neophodno je obaviti razgovore sa što više osoba iz detetovog okruženja, roditelja, staratelja, predmetnih nastavnika, učitelja i vršnjaka. Na osnovu pedagoskog profila se definišu jake i slabe strane deteta, to jest one za koje mu je potrebna podrška (pomoć je tabu reč). Kada je sve to uradjeno, kreće izrada IOP-a. U izradi IOP-a učestvuje učitelj/predmethi nastavnik, stručni saradnik i roditelj. Zajedno odredjuju ciljeve i rokove (gorepomenuti partnerski odnos). IOP se može uraditi za sve predmete, za neke predmete, za jedan predmet ili samo za odredjenu oblast jednog predmeta (npr. samo za geometriju). IOP se radi za tačno definisan vremenski period, u kome je potrebno ostvariti tacno definisane ciljeve. Najbitniji deo IOP-a je plan aktivnosti koji sadrži:

Predmet ili oblast za koji se radi

– Krajnji cilj – potrebno je da bude što jasnije definisan i što koncizniji. U primeru koji je nama dat, dete na početku drugog razreda nije razlikovalo č i ć. Cilj nam je dakle da dete nauči da ih razlikuje.
– Ukupno trajanje – na primer, 4 nedelje.
– Korake i aktivnosti koje će biti preduzete i trajanje i učestalost tih aktivnosti

– Prepoznavanje č i ć uz pomoć slovarice i karticama sa crtežima predmeta koji u nazivu sadrže č i ć – 5 minuta na času srpskog (5 puta nedeljno u trajanju od jedne nedelje)
– Pisanje č i ć u kutiji sa peskom – 5 minuta na času srpskog (5 puta nedeljno u trajanju od jedne nedelje)
– itd

– Realizatore tih aktivnosti (nastavnik, očigledno, ali po potrebi i roditelj ili vršnjak)
– Ishod i evaluaciju postignutosti – npr, dete će od 10 pokušaja uspešno prepoznati č i ć u 6 slučajeva.

Ako se dostigne cilj, piše se novi plan aktivnosti za sledeći, ako ne, onda se postojeći adaptira.

Nastavnik je obavezan da nastavu prilagodi potrebama deteta, da obezbedi vizuelna pomagala, materijale za učenje, da omogući detetu da testove radi sa otvorenom knjigom, ili čak kući, eventualno da upiše odgovore umesto njega. Takodje, ako postoji potreba, može se angažovati pedagoški asistent.

Zvuči odlično, zar ne?

Posted on 13 Comments

Ta strašna reč inkluzija

Odavno nisam imala goste. Ovog puta, na pravu temu, jedan novi gost, BigBadWolf.


Tradicionalno, kao i svakog septembra, nova školska godina počinje sa novinama. Ovoga puta je to inkluzija. Ne pamtim da je skoro nešto izazvalo toliko halabuke u srpskoj prosveti. Jedina stvar koja bi možda izavala veći džumbus bi bila najava o smanjivanju plata.

Odmah na početku, da ubacim disclaimer. Ja radim u školi koju sticajem okolnosti pohađa solidan broj dece koja će se od ove školske godine obrazovati po IOP-u. (Individualni Obrazovni Plan). Mi već radimo sa njima, tako da će nam, bar po mom skromnom mišljenju, cela ova priča olakšati život. Neke stvari će biti jasnije i nama i roditeljima i naravno, prosvetnim inspektorima. Deca će biti opterećena u granicama svojih mogućnosti, nastavnici će imati jasno definisane ciljeve a roditelji će moći da ocene napredak svog deteta. Biće malo muke dok se ne izveštimo u pisanju profila, planova i ostalog, ali naučićemo i to. Jednom rečju, aferim.

Pa što se buniš onda? Pa bunim se zbog načina na koji se to uvodi, kranje neprofesionalno, lomom preko kolena, i ako hoćete, bezobrazno.

Elem, inkluzija, kao ideja, na papiru izgleda savrseno, narocito kada pogledate iskustva razvijenih zemalja, narocito Britanije i Skandinavije. U obrazovnim sistemima koji su potpuno razvijeni, sa svim potrebnim sistemskim dokumentima, sa jasno definisanim pravilima (i jos jasnije definisanim posledicama za nepostovanje istih), sa nastavnim kadrom koji svoj posao obavlja savesno i profesionalno i adektavno je plaćen za to, u učionicama koje su opremljene savremenim didaktičkim pomagalima, u odeljenjima koja imaju najmanje jednog pedagoškog asistenta, u okruženju dece koja nisu rasla u ksenofobičnoj sredini, itd… inkluzija funcioniše i daje odlične rezulate, ispunjavajući svoju osnovnu funkciju, a to je osposobljavanje sve dece za uključivanje u društvo i samostalan život.

Da sad ne lamentiram nad činjenicom da ništa od gore navedenog ne postoji u srpskom obrazovnom sistemu, to je već postalo opšte mesto i nešto preko čega se prelazi u fazonu „lako ćemo“, žvakaća guma, malo žice i parče kanapa i teraj. Sve probleme ćemo rešavati u hodu. Aha, važi, kao i do sada što smo ih rešavali.

Opozicija inkuziji koja se javlja kod velikog dela nastavnog osoblja je dobrim delom posledica gore navedenih manjkavosti sistema, ali i arogantnosti članova raznih radnih grupa pri ministarstvu, kao i pripadnika organizacija koje se bave ovom problematikom. Stav „NATERAĆEMO vas da prihvatite inkluziju, došlo je naših 5 minuta“ već sada pravi mnogo problema i samo produbljuje jaz izmedju strana koje, po definiciji inkluzije, treba da sarađuju u postizanju jednog cilja. Ono što me čudi je da su u tome najglasniji roditelji dece o čijoj se budućnosti radi. Razumem da postoji mnogo netrpeljivosti i frustracija zbog, negde i višegodišnjeg, odbijanja redovnih škola da takvu decu prime, ali ne razumem da roditelji ne shvataju da isti ti nastavnici kojim danas guraju inkluziju u grlo, sve cereći se slavodobitno, sutra treba da im budu partneri u obrazovanju sopstvene dece. Na šta će da liči taj partnerski odnos koji započinje zavrtanjem ruke?

U sledećem broju, inkluzija na srpski način.

Posted on 8 Comments

Dom za decu i lica ometena u razvoju

Nisam uspela ni iz desetog puta da ovaj tekst pročitam do kraja… od suza…

Probajte sami.

Lako mentalno ometena deca doživotno zatvorena

Stamnica – „Ko ne razume dečju dušu neka ne ulazi u ovaj dom”, piše na ulazu u Dom za decu i lica ometena u razvoju „Dr Nikola Šumenković”, koji se nalazi u Stamnici kod Petrovca na Mlavi, daleko od interesovanja njihovih roditelja i socijalne sredine. Za više od 400 osoba kojima je priroda „iskosila” oči ovo je prva i poslednja životna adresa, jer iskustvo zaposlenih govori da se „stanari” doma gotovo nikada ne vraćaju porodici, a neki od roditelja ove dece nisu ih nikada ni videli. Naime, nije redak slučaj da lekari nakon rođenja deteta s teškim telesnim hendikepom roditelje savetuju da izbegavaju susret s njim i odmah ga daju u dom „da se ne bi vezali za njega” i tako „otežali rastanak”.

Ipak, ohrabruje podatak da je troje mališana u toku prethodne godine udomljeno u hraniteljskim porodicama, pre svega zahvaljujući intenzivnoj medijskoj kampanji Ministarstva rada i socijalne politike, koje nastoji da objasni javnosti da deca s posebnim potrebama imaju iste potrebe za ljubavlju i domom kao i sva druga deca. Lepe želje su jedno, a realnost koja govori o malom procentu dece koja se vraćaju u svoje ili odlaze u hraniteljske porodice – nešto sasvim drugo.

– Ovaj dom je životna adresa za teže i teško ometenu decu i mališane sa telesnim hendikepom, a u našu ustanovu dolaze deca iz cele Srbije.

Donedavno je prilikom primanja dece u ustanovu u njihovim dosijeima stajala odrednica „trajni smeštaj”, sada je ta zakonska formulacija promenjena i dom bi trebalo da bude privremena adresa za njegove korisnike. Jedan od zadataka naše ustanove jeste da pronađe rođake ove dece, ali to ide veoma teško. Mališani koji u ranom detinjstvu dođu u ovaj dom, ovde najčešće odrastu i dočekaju starost – kaže Slađana Đurić, direktorka Doma za decu i lica ometena u razvoju „Dr Nikola Šumenković“.

Po njenim rečima, obaveza doma je da organizuje srodničke susrete između roditelja i dece.

– Ne zna se kome oni teže padaju: da li su tužnija ona deca kojoj roditelji nisu došli, mališani koji sa suzama ispraćaju roditelje kući ili radnici ovog doma koji posmatraju taj prizor – govori direktorka socijalne ustanove sa 412 stanara, među kojima je osamdesetak mališana.

Iako je smeštajni kapacitet ovog doma – 450 korisnika, od 2008. godine je zabranjen prijem novih stanara, jer Ministarstvo rada i socijalne politike želi da poboljša uslove života. Zbog toga se u neposrednom komšiluku ove ustanove grade nove zgrade čije radove finansira pomenuto ministarstvo.

Iako svakodnevno gleda mališane sa smetnjama u razvoju i iz sveg srca želi da ih njihova prirodna porodica prihvati nazad, Slađana Đurić kaže da kao profesionalac ne može da osuđuje roditelje koji su ostavili svoje mališane. Za podizanje ove dece, osim ogromne ljubavi, po njenim rečima, potrebna je i velika pažnja i podrška stručnjaka.

– U većim mestima u Srbiji postoje specijalni vrtići, škole i dnevni boravak za smeštaj ove dece. Ali, zamislite roditelja koji živi u malom mestu u kojem ne postoje ustanove za brigu o deci ometenoj u razvoju. Ovi mališani traže pažnju 24 časa dnevno, a mnogi od njih izgledaju i ponašaju se kao bebe i kada napune 30 i 40 godina. Da li mislite da će bilo koji šef imati razumevanje za roditelje ove dece da godinama odsustvuju s posla na svaka dva-tri sata jer moraju da prepoviju i nahrane dete? S druge strane, ne možete izgraditi ove objekte u svakom gradu naše zemlje preko noći… Za neke promene potrebno je više vremena, a najduže traje promena svesti društva koje mora da prihvati činjenicu da su ova deca njegov sastavni deo i ne smeju biti izolovana u ustanove – kaže Slađana Đurić.

Ceo tekst pročitajte ovde, izvor Politika.