Od kartonskih kutija u obliku srca koje su nam stigle od drugara, od ovog materijala, malo lepka i strpljenja nastala je ovogodišnja vrtićka torta. Bila je napunjena raznim slatkišima.
Na onu pravu, svratite, ako je ostane posle večerašnje žurkice.
Sveti Sava je školska Slava. E pa slavi se i u vrtićima. Dečica su pripremala priredbu.
Deo iz teksta priredbe koji dete izgovara glasi:
“da se moli Višnjem Bogu”.
Jedan predškolac ovo komentariše:
– A šta je Višnji Bog? Je l’ on daje višnje?
Ja sam potpuno fascinirana kako njihovi mali mozgovi fantastično funkcionišu. Za nekog ko ne zna pravo značenje reči, ovo je potpuno fenomenalno. Mene je kupio za ceo život.
A vaspitači koji su smišljali šta će u predstavi biti bi trebalo da su pedagozi, zar ne? E pa ovog puta to zaista nisu bili. Predstava je bila sa veoma teškim tekstom, ni blizu prilagođena uzrastu dece koji je izvode. A opet, sa druge strane, dečica su sjajno naučila tekst, verovatno bez razumevanja, kako pokazuje i ovaj dečji komentar.
Dobila sam naknadno deo teksta, pa sami procenite…
На Светога Саву
Малено сам ђаче, малено ми знање:
тек сам упознала буквар и читање,
али већ знам и ја за Светога Саву
и разумем лепо данашњу прославу.
Свети Сава беше син краљевске крви;
велики учитељ, просветитељ први;
он је отварао прве цркве, школе
и учио Србе да се Богу моле.
Зато цело Српство данас славу слави
и с љубављу кличе Светитељу Сави,
па му и ја кличем, иако сам мала:
“Светитељу Саво, слава ти и хвала!”
Војислав Илић
Свети СаваНад атонским храмом, још у давно време,
подиже се бура усред ноћи неме.
И док мрачним крилом за небо се хвата,
неко живо лупну у храстова врата. –
Игуман се диже. На уласку самом
стајало је момче, увијено тамом.
У његовој руци, што је горе диже,
с упаљена луча рујни пламен лиже.
Дим се вије, мота – и котури јуре
у капију тврду и зидине суре.
Ко је ово момче? који јад га слама?
и шта тражи ноћас од Божијег храма?
Црн, себарски плашт му млада плећа краси,
по коме су пале сребрнасте власи.
А по витком стасу што га дичи тако,
тврдом се је ликом опасао јако.
И он смерно стоји. О његову врату
само крст трепери у сувоме злату.
То бејаше Растко. Син Немањин то је,
што је царске дворе оставио своје –
Јер га љубав гони, јер га жеља слама,
да постане слугом Божијега храма.
Црн себарски плашт му млада плећа краси,
по коме су пале сребрнасте власи.
И над лепом главом, у дубини мрака,
сјајан колут сија од најлепшег зрака.
Жеља Светог Саве
Двадесетог овог века
Свети Сава на нас чека.
Са висине он нас гледа,
Где брат брату мира не да,
Па се моли Вишњем Богу
Да нам даде љубав, слогу.
Он позива браћу милу
Да чувају српско славље
И да држе православље.
Да се српски језик шири,
Да се брат са братом мири,
Да се слави српска слава
То нам жели Свети Сава.
ЗАВЕТ
На дан овај Светог Саве
кад га Срби свуда славе,
да Господу завет дамо,
да Му тврдо обећамо:„Ићи ћемо путем славе –
старим путем Светог Саве,
живећемо ми у слози!
О Господе, ти помози!“
photo by dr_knox
Specijalan pozdrav pametnom predškolcu.
U holu kod čiviluka za presvlačenje su tri klupice i jedna tapacirana stolica. Vanja voli da sedi na ovoj stolici, jer su joj klupice niske.
Juče popodne, nekako u isto vreme, četvoro klinaca ide kući. Vanja trči tamo-vamo dok ja razgovaram sa defektologom (nova divna devojčica). Konačno je savatam da se preobuje.
Na toj stolici sedi njena drugarica, manja devojčica, ima oko 3 godine. Vanja bi takođe tu da sedne, meni izgleda kao da bi da sedne zajedno sa njom, ali ubrzo shvatam da joj zapravo “traži” da ustane. Devojčica ustaje, sa osmehom, i odlazi da sedne na klupicu. Ja u čudu, potpunom, ovo nisam ranije videla. Al se svi slatko ismejasmo.
Zna se ko je stariji, i ko gde treba da sedi. To se uči od malena, je l’ da?
Zovu me juče iz vrtića, a inače zovu tek kad je stvarno neki ozbiljniji zdravstveni problem, kažu Vanja povraća, ako mogu da dođem. Čim se čas završio, polazim, svraćam da obavim usput na brzinu neke obavezice, i pravac vrtić.
Vanja bleda, nezainteresovana, usporena. Kažu dva tri puta je povraćala, ali po malo. Stižemo kući oko 11h, deluje kao da joj je hladno, hladna je na dodir, utopljavam je, pokrivam ćebetom, leže na trosed da gleda tv. Kenjka, ništa joj nije po volji, prevrće se tamo vamo. Nikakva je. Povraća ponovo, ali kao da se plaši, ne otvori usta da izbaci šta treba, već deo sadržaja proguta. Grozno. Onda još jednom, pa još jednom. Leže ponovo, dremka. Neće ništa da jede, ni da pije, nudila sam svašta.
A meni je najstrašnije od svega, što ona ne ume da objasni šta joj je, pa ja samo nagađam, i nadam se da će neka od mojih akcija malo poboljšati stanje.
Onda, posle oko sat dremkanja, već je oko 15h, odjednom počinje da brblja nešto, skapiram da je bolje, pomalo skakuće po krevetu. Pokazuje mi nešto na podu. Ja pomislim knjigu bi htela, podignem je, vidim nije to, gura ponovo moju ruku u istom pravcu. Tamo stoje patofne. Otkrivam je da bih je obula, i shvatam da se upiškila na trosedu. Obuvam je, ona odskakuće do kupatila, na presvlačenje. Sad je sve ok, kao da prethodnih sati ništa nije ni bilo.
Opet je vesela, skakuće, ciči, traži naporno da non-stop menjam kanale, puštam koješta sa komp-a, sad hoće i da jede, pije, ali samo vodu, čaj je obojen, to neće, sok takođe, supa je po meri, i pirinač. Onda trči do plakara, i donosi cipele. Eskivirah je nekako ovog puta, ne baš bez negodovanja. Sledeći zahtev je jabuka. Pokušaj da i to eskiviram, jer bih kao da joj dam lakšu ishranu, pa sam i kompot od jabuke napravila, ali ovog puta bez uspeha. Kakav crni kompot, samo jabuka rešava stvar. Dobro, evo jabuke, sreća pa se moje veselo, naporno dete vratilo. Ne bih umela sa drugačijim.
Danas smo ostali kod kuće ko da se malo odmorimo. Nadam se da ću uspeti da ovaj post završim pre nego što postane mnogo nestrpljiva, već je donela cipele. Odosmo napolje, lepo je, od sutra kažu zima.
Dolazim po Vanju danas, negde oko 4, vidim neka gužva ispred vrata, ljudi se skupili. Pozvonim na interfon, kao i obično, kad mi javljaju, da je Vanja dole, na pozorišnoj predstavi u sali. Sala ima prozore na celom jednom zidu, skapiram da roditelji spolja, kroz taj prozor gledaju klince. Pridružih im se.
Nisam naravno imala sa sobom fotoaparat, ali mobilni je tu, da bar malo steknete utisak.
Vanja je, kažu, uživala.
Jutros, na Radio Beogradu 1, emitovana je emisija Magazin sa temom uključivanja u društvo dece sa smetnjama u razvoju.
Zaista odlična emisija, preporučujem da poslušate. To možete uraditi na sajtu RTS-a, ili ovde (dole u playeru sa e-snips sajta, samo kliknite na play dugmence).
Kako žive deca sa smetnjama u razvoju u Srbiji? Koliko ih je? Zašto ih često nazivaju „nevidljivom decom“?
Zašto ih je samo 15% uključeno u neki od oblika sistema obrazovanja? Koja vrsta podrške je najpotrebnija njima i njihovim porodicama? Koliko smo spremni da ih prihvatimo? Na kom nivou je naša svest o potrebi uključenosti dece sa smetnjama u razvoju u društvo? Gde smo zakazali?
Današnju temu i pitanja Magazina o socijalnoj inkluziji dece sa smetnjama u razvoju, pokrećemo u okviru kampanje „Rastimo zajedno”, koju vode Radio-Televizija Srbije, Unicef i Ministarstvo rada i socijalne politike.
Urednik i voditelj Tanja Zeljković
izvor Magazin
| Powered by eSnips.com |
U ponedeljak 22.11. u naš vrtić dolazi ekipa RTS da snima neki prilog, o inkluziji, kako su me u vrtiću informisali. Trebalo bi da prilog bude te večeri u drugom dnevniku. Gledamo se.
Sad pretražujući po sajtu RTS, naiđoh i na ovu radio emisiju, o istoji temi, koja će biti emitovana istog dana: Magazin.
Ovo je već napredno foliranje u odnosu na ono prethodno.
Ponedeljak je ujutru, budna je već pre 7, iako je buđenje zvanično u 7h15. Skače po krevetu, ja je ‘ne konstatujem’. Posle nekog vremena, postaje joj dosadno u sobi, dolazi u dnevnu. Istog momenta traži da upalim TV, i da u isto vreme pustim nešto na kompu, neki film ako može. Može.
Leži pokrivena na trosedu, gleda TV, i svako malo se okreće da vidi šta ja radim za računarom. Onda se kao smiruje, pretvara se da joj se spava. Spušta glavu na jastuk, polu drema.
Oblačim je, 8h je sati, a ona nezainteresovana, deluje kao da je bolesna. Pipam je, nije vruća, izmerim temperaturu, nije povišena. Jaknu oblačimo, a ona seda na fotelju, i spušta glavu na naslon za ruke. Odlučujem da nećemo u vrtić, stvarno sam po mislila da je bolesna, možda joj je muka. Skidam joj jaknu, a ona sa sve cipelama dotetura se na trosed, i legne, gleda tv, i sklapaju joj se oči. Izujem je, malo se mazimo, pokrijem je, pomislim zaspaće. Posle dvadesetak minuta ustaje, i traži da pustim nešto na kompu, ono prethodno se završilo. Puštam, ona se vraća nazad da legde. Obuvam joj patofne, ne volim da ide bosa u čarapama.
Tri minuta posle patofni, 8h45 je, skače po sobi, čila i vesela, cvrkuće.
A ja, ne verujem. NE VERUJEM.
Ja sam stvarno pomislila da joj nije dobro, palo mi na pamet da joj je možda muka, da joj se povraća, i delovala je malo bledo (ona je inače skoro uvek bledunjava) i priznajem malo sam se uplašila.
Sad kapiram da joj nije ništa, i da je sve isfolirala, ne ide joj se u vrtić.
Nema veze, lepo je vreme, zujaćemo malo napolju da iskoristimo ovo novembarsko proleće.
Pohvalila L. danas Vanju da razlikuje svo voće: jabuke, kruške, šljive, banane, grožđe…
Ih, kao da mi to nismo znali. Razlikuje i mandarine i pomorandže, kažem ja, kad joj kažem “donesi dve mandarine iz kuhinje” nikad neće doneti pomorandžu ili neko drugo voće.
Odgovaram na neki upitnik o socijalnom statusu porodice i dostupnosti podrške porodici, koji je u vrtić stigao sa Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju.
Malo je… pa… čudan. Neke stvari se podrazumevaju (pitanja su takva kao da se to podrazumeva), a ne bi trebalo. Pola pitanja je praktično neprimenjivo za tzv. jednoroditeljske porodice.