Moj grad
Prvi je bio par meseci posle rođenja.
Ovaj se pokazao kao neprimenljiv. Ona je lice sa 9 godina, za koje ne postoji odgovarajuća opcija za školovanje koju treba štiklirati. Vrtić nije obrazovna ustanova, opcije su “Ne školuje se” ili “Pripremni predškolski program” zatim “Osnovna škola”… i nijedna zapravo nije tačna. A ona se školuje, u skladu sa svojim mogućnostima.
“Educa humana” i njen tim Number 1, uz podršku Uprave grada Beograda – Kancelarija za mlade Vas pozivaju na akciju “Pružimo ruke” – dan igre u prirodi. Akcija se održava u subotu 30. 7. 2011. godine, u Pionirskom Parku na Košutnjaku, Kneza Višeslava 27. Svečano otvaranje je u 9:30 h.
Akcija “Pružimo ruke” ima za cilj da članovima naše zajednice predstavi decu sa poteškoćama u razvoju, da im ukaže na njihove probleme, potrebe ali i mogućnosti. Želimo da građanima predstavimo ove male ljude koji, bez obzira na poteškoće, hrabro idu kroz život. Oni ulažu sve svoje napore kako bi učestvovali u svakodnevnim aktivnostima i sve što im je potrebno je razumevanje i podrška zajednice.
U cilju prevencije društvenog izdvajanja i izolacije, potrebno je aktivno promovisati jednakosti među svim članovima društva i kontinuirano pružati podršku deci sa poteškoćama u razvoju i njihovim porodicama u svim sferama života.
Akcija “Pružimo ruke” predstavlja samo jedan mali korak koji, sam po sebi, nije dovoljan da bi se ostvario cilj, ali više ovakvih koraka pomoći će nam da prevalimo put ka cilju.
U procesu rešavanja problema neophodno je konstantno pružati pozitivne stimulanse društvu, kao samom izvoru problema i deci sa poteškoćama u razvoj , kao žrtvama diskriminacije. “Pružimo ruke” predstavlja upravo to, jedan pozitivan stimulans koji šalje vrlo jasnu poruku.
Akciju “Pružimo ruke” organizuju polaznici treninga u okviru projekta „I najmanji korak je korak“ Centra za obrazovanje odraslih “Educa humana”, a cilj akcije je promocija socijalnog uključivanja dece sa poteškoćama u razvoju u normalne životne tokove.
Izvor: Educa humana
Ilustracija preuzeta sa sajta Educa humana
Ispred vrtića, slikano jutros.
Kopaju neko grejanje, deo gradilišta je obezbeđen, a deo videćete nije, ni po kakvim standardima. U pitanju je jedini ulaz u vrtić Pčelica, PU “11. april” Novi Beograd.
Jutros nije bilo ni jednog radnika. Raskopali, ostavili neobezbeđeno, i otišli.
U vrtiću “Maja” odavno postoji biblioteka igračaka, bili smo par puta, dok za ovu u “Pčelici” nisam do sad čula, što je moram da priznam čudno, jer Vanja ide baš u taj vrtić. Moraću da se bolje informišem.
Uz podršku grada projekat „Biblioteke igračaka” od septembra u beogradskim vrtićima
Projekat Udruženja za edukaciju i podršku pod nazivom „Biblioteke igračaka – inkluzivni model u predškolskim ustanovama” već se uspešno realizuje u vrtićima „Pčelica” i „Maja” na Novom Beogradu, dok će od septembra ovaj vid inkluzivnog rada sa decom biti realizovan i u vrtićima „Plavi čuperak” na Karaburmi i „Vesna” u Padinskoj skeli. Projekat finansira Ministarstvo rada i socijalne politike iz sredstava Svetske banke, a uz podršku Sekretarijata za dečju zaštitu grada Beograda.
Osnovna funkcija biblioteka igračaka je da obezbedi didaktičke igračke i programe za podsticanje intelektualnog, emocionalnog i fizičkog razvoja deteta raznovrsnim individualnim i grupnim aktivnostima u kojima podjednako učestvuju njihovi roditelji i vaspitači koji su prošli posebnu edukaciju.
– Biblioteke igračaka su mesto gde će deca imati priliku da se u zajedničkim aktivnostima druže i međusobno uče, a njihovi roditelji pravovremeno dobiju savete stručnjaka o potrebama svoje dece. Takođe, biblioteke igračaka nisu namenjene samo mališanima sa smetnjama u razvoju, već svoj deci koja se ovde uče toleranciji i oni u tom uzrastu rado prihvataju decu koja su različita – kaže za Beoinfo autor ovog projekta Svetlana Vlahović iz Udruženja za edukaciju i podršku i napominje da je ovim projektom obuhvaćeno 109 dece sa smetnjama iz četiri beogradska vrtića.
ceo tekst pročitajte na sajtu Beograd.rs
fotografija preuzeta iz istog izvora
Mi smo u to vreme ko u vrtiću, ko na poslu, a vi ako ste blizu i imate vremena, svratite sutra u Zamak na Zemunskom keju.
Evo kako je bilo neke od ranijih godina:
Takmičenje dece ometene u razvoju
Igre bez granica za decu sa posebnim potrebama
Organizacija za pomoć i brigu o deci sa posebnim potrebama „MaliVElikiljudi” sutra organizuje tradicionalnu manifestaciju „Igre bez granica za decu sa smetnjama u razvoju” na Zemunskom keju, najavljeno je iz te organizacije.
Kako se navodi, na manifestaciji će učestvovati oko 100 dece sa smetnjama u razvoju, kao i štićenici domova bez roditeljskog staranja.
Takmičarske igre su posebno prilagođene deci sa smetnjama u razvoju po uzrastu, stepenu ometenosti, procenjenim mogućnostima i drugim kriterijumima. Program se sastoji iz takmičarskog, zabavnog i dela proglašenja pobednika.
Cilj ove manifestacije jeste druženje dece sa smetnjama u razvoju, razvijanje takmičarskog duha, prilika da se pokaže da su mališani sa smetnjama u razvoju isti kao i sva druga deca.
Igre bez granica će otvoriti proslavljeni sportista Dejan Tomašević, kao i trener KK „Partizan” Vlada Jovanović.
izvor i foto: Beograd.rs
Svakog avgusta dobijem iz vrtića potvrdu da je dete upisano. Pored toga dodam kopiju izvoda iz knjige rođenih za dete (proverila sam, ovo nije potrebno) kopiju “Akta o razvrstavanju” i posle par nedelja stiže rešenje.
I to su tako svake godine tražili ISTO. Jednom ja pitala, čemu služi svake godine izvod iz MKR i isti Akt o razvrstavanju. Odgovorili mi (tad je Sekretarijat bio u Tiršovoj, posle su se selili u Beograđanku, a sad su valjda u 27. marta) “pa ko će da kopa po prošlogodišnjoj dokumentaciji” pritom se sve vreme na računaru igrajući Solitaire.
Ja sam mislila da je i to previše, kad ono…
E, pa neće moći više tako, suviše je jednostavno.
Dobila sam danas u vrtiću novi formular na tri strane, i na četvrtoj spisak dokumenata. Osim ovoga gore, potrebno je još desetak potvrda, o prihodima, dokaz o samohranosti roditelja, o broju dece, broju članova domaćinstva…
(ako me ne bude mrzelo staviću vam kasnije sken sve 3 strane formulara i četvrte sa potrebnim dokumentima)
Pitam ja, koga to sve briga kad to nije osnov regresiranja? Zna li neko da mi kaže da li je to kršenje mojih prava o privatnosti?
Poslala sam pitanja na adrese Predškolske ustanove, kao i Sekretarijata za dečju zaštitu Grada Beograda.
Željno očekujem njihove odgovore.
Update 5.7.2011: Upitnik zahteva (sa sajtaBeograd.rs) i spisak potrebnih dokumenta (skenirano)
Update 6.7.2011: Upravo me zvala ljubazna gospođa iz Sekretarijata za dečju zaštitu i objasnila da je procedura jednaka onoj iz ranijih godina, i da je PU prosledila pogrešne formulare. Potreban formular za ostvarivanje besplatnog boravka u vrtiću za decu sa smetnjama u razvoju možemo dobiti na šalteru 15 u Ulici 27. marta 43-45. Sve je upravo onako kako je Damir Trninić objasnio u komentarima.
U vrtiću su obustavili podelu zahteva, od njih nisam dobila još nikakav odgovor na pitanje poslato putem sajta.
Update 7.7.2011: Iz Sekretarijata za dečju zaštitu stigao i pismeni odgovor.
PU na moje pitanje još nije odgovorila, ali se u međuvremenu (danas) na sajtu pojavilo obaveštenje o regresiranju cene vrtića, u kom se, naravno, ne pominju deca u razvojnim grupama.
Update 28.7.2011: Iz vrtića smo dobili gore pomenutu potvrdu da je dete upisano. Nepismenu. Na moje pitanje sa sajta uopšte nisu odgovorili.
Update 16.8.2011: Konačno sam stigla da predam dokumenta. Za formular sam išla u sobu 231, predala na šalteru 15.
Update 28.8.2011: Stiglo rešenje iz gradske uprave.
I ništa ne vredi što je danas akcija Očistimo Srbiju, i što baš ovaj vikend Gradska čistoća organizuje besplatno odnošenje kabastog smeća, moje komšije to rade ovako:
Pritom ovaj šut stoji već nedeljama, a juče ujutru je osvanula i:
Vanja ne ume da prođe pored ovoga i da ne proba da pipne, prolaz je sužen da može da prođe samo jedna osoba, znači ja treba da idem iza nje, da je držim za obe ruke da ne bi nešto od ovoga pipnula.
Oni renoviraju stan, a mi svi ostali treba da živimo na gradilištu.
Treba li da kažem još nešto?
Neizostavno, i ove godine sam bila na izložbi oldtajmera, juče je bio peti godišnji skup Udruženja istoričara automobilizma na platou ispred Saobraćajnog fakulteta.
Stižem oko 12, pred sam početak izlaganja. Fotografišem malo uokolo, naravno slika sa sprata je tu i ovog puta. Vreme je predivno sunčano, pa oldtajmeri sjajno izgledaju. Gužva je uobičajena, napolju, a i kasnije u amfiteatru.
Ovog puta od mene, osim fotografija, i dve priče, jedna viđena očima mog malog gosta prvačića S., a druga moja, sa izabranog izlaganja. (sve fotografije na jednom mestu pogledajte ovde)
Pre priča, izdvojiću još jednu interesantnu fotografiju. Ovaj auto, dovežen iz Amerike, poseduje registracionu nalepnicu, koja se tada zvala “speedometer reading sticker” iz 1974. Ove nalepnice sada ima dve, i zovu se “odometer” – jedna je “state inspection”, a druga “federal emission test” za emisiju CO2 i druge zagađivače. (info by mixy koji živi baš u Pensilvaniji)
S.-u su se najviše dopala vojna vozila, gde su mu dozvolili, a poneki i pomagali da uđe i isproba se na mestu vozača. Kasnije šetajući kroz gužvu, nailazimo na jedini lancem ograđen automobil, lanac je bio pričvršćen parkmetrom, i samim oldtajmerom, iz vremena kad je pisac ovih redova bio uzrasta prvaka. “Daj mi 5 din da ubacim ovde, pa da mogu da spustim lanac i uđem u ovaj auto.” Logično, zar ne? Ulaz se plaća…
Kasnije ulazimo u zgradu, na pitanje zna li šta je to (Saobraćajni fakultet) odgovara: “Ovde se znači upotrebljavaju ovi automobili.”
Možda sam ‘kupila’ jednog novog budućeg saobraćajca.
Od nekoliko izlaganja izdvojiću ono o Sretenu Kostiću, prvom srpskom šoferu. Nešto od onoga rečenog sam znala, zahvaljujući prof. B. Staniću, naravno, i iz ove knjige:
… 3. aprila 1903. godine uvezen je iz Austrougraske prvi automobil, u vreme kada je Beograd imao oko 50 000 stanovnika. Ovaj prvi privatni automobil u Srbiji bio je vlasništvo Boška V. Radulovića, poručnika kraljeve garde, imućnog porekla. Automobil je kupljen u Beču, odnosno nedaleko od ovog grada u fabrici “Neseldorf” za 12000 kruna. Fabrički šofer, nemac po poreklu, dovezao je ovaj automobil do Beograda gde je ostao četrdesetpet dana da bi obučio vozačkoj veštini prvog srpekog šofera Sretena Kostića koji se kasnije bavio šofiranjem oko dvadeset godina i bio osnivač i prvi predsednik Šoferskog srpskog udruženja. Kostić je bio i lični vozač Kralja Petra Karađorđevića Prvog.
iz knjige Grupa autora, “Automobilizam u Srbiji 1903-1933” Saobraćajni fakultet Univerziteta u Beogradu, 1993.
Ono čime sam se iznenadila bilo je saznanje o postojanju slika (akvareli ako nisam pogrešila) izloženih u kući Sretena Kostića u Jajincima. Naročito je interesantna slika na kojoj je specifično prikazana ‘opasnost’ konzumiranja alkohola i šofiranja (Uvrlo simboličnog naziva: Ultima staciona – poslednja stanica), kao i opsednutost registarskim oznakama (što se vidi na jednoj od fotografija).
Naravoučenije: ovo nikad nije samo izložba, mnogo se može naučiti, ako vam je tema interesantna.
Prethodne izložbe na kojima sam bila pogledajte ovde.
Vidimo se, naravno, dogodine.
