Danas, 25. novembra, obeležava se dan borbe protiv nasilja nad ženama. Tim povodom, kod mene gostuje moja drugarica Ivana, prenosim njen tekst objavljen u listu Dnevnik, u broju od subote 20. 11. 2010.
Ivana, dobro mi došla.
Najveće nasilje je ćutanje
Ne gledam više domaće filmove. Ne zbog toga što nisu dobri ili što mi se ne sviđa glumačka postava, već zato što mi je dosta gledanja scena nasilja, među kojima je ono seksualno omiljeni šlagvort naših scenarista i režisera. Gotovo da nema filma koji se bar u sceni-dve nije dao prilog seksualnom obrazovanju naše mladeži prikazujući scene divljačkog seksa, silovanja i ponižavanja žena. “Otac na službenom putu”, “Do koske”, da spomenem samo neke koji su se sa ženama obračunavali batinama, psovkama i grubošću. Na scene u kojima žena ima ponižavajući položaj nije ostao imun čak ni “Boj na Kosovu”, a tužni niz nastavlja se sve do “Srpskog filma” koji je postao poznat po brutalnim scenama maltretiranja i silovanja toliko da je zabranjen u mnogim zemljama.
Scena nasilja svake vrste i u stranim filmovima, naročito holivudskim, ima koliko hoćete, a ni silovanje i batine im nisu strani. Ipak, ne mogu da se otmem utisku da su naše tuče i silovanja više ilustracija naravi i mentaliteta, potreba da se naglasi patrijarhalni odnos prema ženama koji između ostalog pokazuje gde joj je mesto, a mnogima služe da pomerenim erotizmom privuku publiku na gledanje.
Otkud ova priča? Ovonedeljni četvrtak, 25. novembar, dan je posvećen borbi protiv nasilja nad ženama, a naše televizije obeležiće ga kako i priliči u Srbiji – ćutanjem. Nijedna emisija velikih televizija neće biti posvećena batinama koje, prema istraživanju Viktimološkog društva, doživi svaka treća žena (30,6%) u Srbiji. Možda će se u glavnim dnevnim informativnim emisijama provući koji trominutni prilog o nekoj sigurnoj kući ili priča o seksualnom trafikingu, uz suvoparne statističke podatke koji ne otkrivaju dubinu pakla u kome se nalaze, ali priče o tome kako je porodično nasilje u porastu neće biti. Dakako, važnije su svađe na “Farmi”, najnovija dešavanja u “Beloj lađi” i dokumentarac o Muhamedu Aliju – eto programa najvećih televizija u udarno TV vreme.
Za to vreme drugi ne ćute. Već danima se na internet sajtovima vodi pravi rat protiv Fejsbuk grupe toplog naziva “Smrt ženama” koja promoviše najgoru vrstu nasilja i iživljavanja. Grupa je više puta prijavljivana Odeljenju za visokotehnološki kriminal i administratorima Fejsbuka, ali je uspevala da se vrati, dok se njeni članovi, skriveni iza nadimaka, obračunavaju sa ženama- žrtvama nasilja koje pišu o svom problemu kako bi pomogle drugima u borbi protiv nasilnika.
Šta rade sudovi? Prema podacima Autonomnog ženskog centra, više od polovine presuda za nasilje u porodici ne sadrži mere zaštite koje je tražio tužilac. Najčešća doneta mera je zabrana uznemiravanja, što je u rangu pretnje prstom, dok je mera iseljenja i zabrane pristupa u domenu statističke greške. O zatvorskim kaznama da i ne pričamo.
Ako ste u takvoj vezi, nemojte ćutati, ako ne zbog sebe, ono zbog dece, jer je 70 posto nasilnika i samo bilo žrtva porodičnog nasilja kao dete. Ako poznajete nekoga ko trpi nasilje, nemojte ćutati. Pružite joj podršku, moralnu i materijalnu, uputite je na Centar za socijalni rad i Sigurnu kuću u vašoj opštini i okrugu. Ako poznajete nasilnika, nemojte ćutati. Prijavite ga policiji i Centru za socijalni rad.
Samo nemojte biti kao naše televizije.
Okeeej 
Ali poenta ovog, kao uglavnom i svih ranijih BlogOpen-a nije u programu, već u druženju.
Petstoti post je samo povod za promenu izgleda.
