Devet

Od kartonskih kutija u obliku srca koje su nam stigle od drugara, od ovog materijala, malo lepka i strpljenja nastala je ovogodišnja vrtićka torta. Bila je napunjena raznim slatkišima.

materijal za tortu

Torta spremna za vrtić

Slavljenica Slavljenica Slavljenica
Na onu pravu, svratite, ako je ostane posle večerašnje žurkice.

Pretraživali ste:

    proljece je stiglo u mol vrtic (13)

Ustupite mesto starijima

ovde ja sedimU holu kod čiviluka za presvlačenje su tri klupice i jedna tapacirana stolica. Vanja voli da sedi na ovoj stolici, jer su joj klupice niske.

Juče popodne, nekako u isto vreme, četvoro klinaca ide kući. Vanja trči tamo-vamo dok ja razgovaram sa defektologom (nova divna devojčica). Konačno je savatam da se preobuje.

Na toj stolici sedi njena drugarica, manja devojčica, ima oko 3 godine. Vanja bi takođe tu da sedne, meni izgleda kao da bi da sedne zajedno sa njom, ali ubrzo shvatam da joj zapravo “traži” da ustane. Devojčica ustaje, sa osmehom, i odlazi da sedne na klupicu. Ja u čudu, potpunom, ovo nisam ranije videla. Al se svi slatko ismejasmo.

Zna se ko je stariji, i ko gde treba da sedi. To se uči od malena, je l’ da?

Sneg

Ovih dana snega ima napolju, po malo.

Juče, spremamo se kući iz vrtića. Skakutanje po holu, razgledanje fotografija se ne zaboravlja. A onda, primeti na krovu kućice belo. Sneg. Penje se na prste, pokušava da dohvati. Uspeva joj. Pipa. Pa je u čudu, povuče malo one vatice koja izigrava sneg, pruža mi ruku uz negodovanje.

Ovo bre nije sneg, šta je ovo!

(ove ste slike već videli, al’ šta mari!)
kakav je ovo sneg na kućici? kakav je ovo sneg na kućici?

Pojačaj

Na kanalu D, neka turska dečja crtana serija koju Vanja voli. Ali, nema zvuka.

Prepoznaje je, ciči, i kao da čeka da počne. Kuka da pojačam. Ne može. Pokušam da promenim kanal, kuka još više što sam promenila.

Kako god okreneš – ne valja!

Hoću svoje veselo dete nazad…

Zovu me juče iz vrtića, a inače zovu tek kad je stvarno neki ozbiljniji zdravstveni problem, kažu Vanja povraća, ako mogu da dođem. Čim se čas završio, polazim, svraćam da obavim usput na brzinu neke obavezice, i pravac vrtić.

Vanja bleda, nezainteresovana, usporena. Kažu dva tri puta je povraćala, ali po malo. Stižemo kući oko 11h, deluje kao da joj je hladno, hladna je na dodir, utopljavam je, pokrivam ćebetom, leže na trosed da gleda tv. Kenjka, ništa joj nije po volji, prevrće se tamo vamo. Nikakva je. Povraća ponovo, ali kao da se plaši, ne otvori usta da izbaci šta treba, već deo sadržaja proguta. Grozno. Onda još jednom, pa još jednom. Leže ponovo, dremka. Neće ništa da jede, ni da pije, nudila sam svašta.

A meni je najstrašnije od svega, što ona ne ume da objasni šta joj je, pa ja samo nagađam, i nadam se da će neka od mojih akcija malo poboljšati stanje.

Onda, posle oko sat dremkanja, već je oko 15h, odjednom počinje da brblja nešto, skapiram da je bolje, pomalo skakuće po krevetu. Pokazuje mi nešto na podu. Ja pomislim knjigu bi htela, podignem je, vidim nije to, gura ponovo moju ruku u istom pravcu. Tamo stoje patofne. Otkrivam je da bih je obula, i shvatam da se upiškila na trosedu. Obuvam je, ona odskakuće do kupatila, na presvlačenje. Sad je sve ok, kao da prethodnih sati ništa nije ni bilo.

Opet je vesela, skakuće, ciči, traži naporno da non-stop menjam kanale, puštam koješta sa komp-a, sad hoće i da jede, pije, ali samo vodu, čaj je obojen, to neće, sok takođe, supa je po meri, i pirinač. Onda trči do plakara, i donosi cipele. Eskivirah je nekako ovog puta, ne baš bez negodovanja. Sledeći zahtev je jabuka. Pokušaj da i to eskiviram, jer bih kao da joj dam lakšu ishranu, pa sam i kompot od jabuke napravila, ali ovog puta  bez uspeha. Kakav crni kompot, samo jabuka rešava stvar. Dobro, evo jabuke, sreća pa se moje veselo, naporno dete vratilo. Ne bih umela sa drugačijim.

Danas smo ostali kod kuće ko da se malo odmorimo. Nadam se da ću uspeti da ovaj post završim pre nego što postane mnogo nestrpljiva, već je donela cipele. Odosmo napolje, lepo je, od sutra kažu zima.

Pozorište

Dolazim po Vanju danas, negde oko 4, vidim neka gužva ispred vrata, ljudi se skupili. Pozvonim na interfon, kao i obično, kad mi javljaju, da je Vanja dole, na pozorišnoj predstavi u sali. Sala ima prozore na celom jednom zidu, skapiram da roditelji spolja, kroz taj prozor gledaju klince. Pridružih im se.

Nisam naravno imala sa sobom fotoaparat, ali mobilni je tu, da bar malo steknete utisak.

Pozorište gostuje u vrtiću Pozorište gostuje u vrtiću

Vanja je, kažu, uživala.

Pretraživali ste:

    kako sam obradovao majku sastav (16), ko izradjuje pedagoski profil (1)

Nemam – Imam

Čitam i slušam šta sve ljudi rade sa svojom tipičnom decom. I ponekad zavidim na svim tim sitnim zadovoljstvima.

Kaže Deda (@ na Twitteru ) malopre:

DedaBor na twitteru jutros

A ja sve to nemam, nemam tako obično, pa mi zato nekad bude žao. Ali neka, imam ja nešto drugo, imamo i mi svoja sitna zadovoljstva.

Evo jednog jutrošnjeg:

Obično stalno pali svetlo, i kad je sunce, nema veze, mora svetlo da je upaljeno.
Malopre, gasi svetlo u dnevnoj sobi, uzima me za ruku, i vodi do pretsoblja, otvara vrata od plakara, vadi jednu svoju cipelu i pruža mi.

Odosmo i mi napolje. Nema veze što ja imam da radim, i što je napolju smrzotina, svi planovi moraju da se odlože. Sad se ide napolje. Tačka.

Folirantkinja

Ovo je već napredno foliranje u odnosu na ono prethodno.

Ponedeljak je ujutru, budna je već pre 7, iako je buđenje zvanično u 7h15. Skače po krevetu, ja je ‘ne konstatujem’. Posle nekog vremena, postaje joj dosadno u sobi, dolazi u dnevnu. Istog momenta traži da upalim TV, i da u isto vreme pustim nešto na kompu, neki film ako može. Može.

Leži pokrivena na trosedu, gleda TV, i svako malo se okreće da vidi šta ja radim za računarom. Onda se kao smiruje, pretvara se da joj se spava. Spušta glavu na jastuk, polu drema.

Oblačim je, 8h je sati, a ona nezainteresovana, deluje kao da je bolesna. Pipam je, nije vruća, izmerim temperaturu, nije povišena. Jaknu oblačimo, a ona seda na fotelju, i spušta glavu na naslon za ruke. Odlučujem da nećemo u vrtić, stvarno sam po mislila da je bolesna, možda joj je muka. Skidam joj jaknu, a ona sa sve cipelama dotetura se na trosed, i legne, gleda tv, i sklapaju joj se oči. Izujem je, malo se mazimo, pokrijem je, pomislim zaspaće. Posle dvadesetak minuta ustaje, i traži da pustim nešto na kompu, ono prethodno se završilo. Puštam, ona se vraća nazad da legde. Obuvam joj patofne, ne volim da ide bosa u čarapama.

Tri minuta posle patofni, 8h45 je, skače po sobi, čila i vesela, cvrkuće.

A ja, ne verujem. NE VERUJEM.
Ja sam stvarno pomislila da joj nije dobro, palo mi na pamet da joj je možda muka, da joj se povraća, i delovala je malo bledo (ona je inače skoro uvek bledunjava) i priznajem malo sam se uplašila.
Sad kapiram da joj nije ništa, i da je sve isfolirala, ne ide joj se u vrtić.

Nema veze, lepo je vreme, zujaćemo malo napolju da iskoristimo ovo novembarsko proleće.