Male priče iz života
Dolazim po Vanju danas, negde oko 4, vidim neka gužva ispred vrata, ljudi se skupili. Pozvonim na interfon, kao i obično, kad mi javljaju, da je Vanja dole, na pozorišnoj predstavi u sali. Sala ima prozore na celom jednom zidu, skapiram da roditelji spolja, kroz taj prozor gledaju klince. Pridružih im se.
Nisam naravno imala sa sobom fotoaparat, ali mobilni je tu, da bar malo steknete utisak.
Vanja je, kažu, uživala.
Čitam i slušam šta sve ljudi rade sa svojom tipičnom decom. I ponekad zavidim na svim tim sitnim zadovoljstvima.
Kaže Deda (@ na Twitteru ) malopre:
A ja sve to nemam, nemam tako obično, pa mi zato nekad bude žao. Ali neka, imam ja nešto drugo, imamo i mi svoja sitna zadovoljstva.
Evo jednog jutrošnjeg:
Obično stalno pali svetlo, i kad je sunce, nema veze, mora svetlo da je upaljeno.
Malopre, gasi svetlo u dnevnoj sobi, uzima me za ruku, i vodi do pretsoblja, otvara vrata od plakara, vadi jednu svoju cipelu i pruža mi.
Odosmo i mi napolje. Nema veze što ja imam da radim, i što je napolju smrzotina, svi planovi moraju da se odlože. Sad se ide napolje. Tačka.
Ovo je već napredno foliranje u odnosu na ono prethodno.
Ponedeljak je ujutru, budna je već pre 7, iako je buđenje zvanično u 7h15. Skače po krevetu, ja je ‘ne konstatujem’. Posle nekog vremena, postaje joj dosadno u sobi, dolazi u dnevnu. Istog momenta traži da upalim TV, i da u isto vreme pustim nešto na kompu, neki film ako može. Može.
Leži pokrivena na trosedu, gleda TV, i svako malo se okreće da vidi šta ja radim za računarom. Onda se kao smiruje, pretvara se da joj se spava. Spušta glavu na jastuk, polu drema.
Oblačim je, 8h je sati, a ona nezainteresovana, deluje kao da je bolesna. Pipam je, nije vruća, izmerim temperaturu, nije povišena. Jaknu oblačimo, a ona seda na fotelju, i spušta glavu na naslon za ruke. Odlučujem da nećemo u vrtić, stvarno sam po mislila da je bolesna, možda joj je muka. Skidam joj jaknu, a ona sa sve cipelama dotetura se na trosed, i legne, gleda tv, i sklapaju joj se oči. Izujem je, malo se mazimo, pokrijem je, pomislim zaspaće. Posle dvadesetak minuta ustaje, i traži da pustim nešto na kompu, ono prethodno se završilo. Puštam, ona se vraća nazad da legde. Obuvam joj patofne, ne volim da ide bosa u čarapama.
Tri minuta posle patofni, 8h45 je, skače po sobi, čila i vesela, cvrkuće.
A ja, ne verujem. NE VERUJEM.
Ja sam stvarno pomislila da joj nije dobro, palo mi na pamet da joj je možda muka, da joj se povraća, i delovala je malo bledo (ona je inače skoro uvek bledunjava) i priznajem malo sam se uplašila.
Sad kapiram da joj nije ništa, i da je sve isfolirala, ne ide joj se u vrtić.
Nema veze, lepo je vreme, zujaćemo malo napolju da iskoristimo ovo novembarsko proleće.
Pižama iz ove priče je specijalna. Prvo je dečačka, plava, meni se jako dopala. Dalje, ako niste izverzirani, mogli biste da pomislite da je rasparena, gornji deo je zelene boje, sa nekom aplikacijom, a donji deo je teget. Gornji deo je baba pre par nedelja smestila u dukseve, tako izgleda. Plišana je, ove godine pliš je in.
Sat smo pomerili prošlog vikenda, sećate se, vratili se na zimsko računanje vremena. A Vanja, ona to ne poštuje. Oko sedam već je spremna da krene u večernje aktivnosti: večera, kupanje, gledanje tv-a u pižami sa troseda, spavanje.
Sinoć, 7h20, ja na netu nešto brljam, skapiram da je ne čujem, nešto šnjuva sigurno. Prvo mi špajz pada na pamet, iako smo već večerali. Ustajem, kad ona u kupatilu, sela na wc šolju, a nije skinula pantalone. To je čudno, obzirom da smo već ustalili, da sama ide u toalet, i skine šta treba. Dešavaju se ponekad kiksevi, i ja prvo na to pomišljam. Pitam što nije skinula pantalone, kažem joj da ustane, ona me ne konstatuje. Ponavljam pet puta, konačno me posluša, spustim joj donji deo, a ona ne seda, ostaje da stoji. Čeka. Ja onda ukapiram da čeka kupanje. Pogledam, a ono na veš mašini, onako kako ja obično pripremim, stoji pižama. Ona pižama. I gornji i donji deo, bez greške, to samo baba greši. Sve je spremila, hoće da se kupa, vreme je. Ko šiša sat.
I ponoviću stoti put: mnogo više ona zna nego što ume da nam pokaže.
Mnogo sam ponosna. MNOGO!
Ne pamtim od kad nismo slušali Vladu Georgieva (ovde sam garantovano promašila padež, molim ‘pismene’ da mi dojave kako treba), ne puštaju ga nešto na ovim ‘muzičkim’ televizijama. Malopre, na nekoj takvoj, kreće stari spot Anđele.
Treba li da vam kažem da je pesmu odmah prepoznala, i precičala je do kraja, a onda kukala što se završila, i počela neka druga.
Nije moguće embedovati u post, kliknite na link.
… da spavam.
Petkom ujutru idemo sat ranije nego obično. Vreme je za buđenje, ja već sedim za računarom u susednoj sobi, ali čujem je da je budna, vršlja nešto po krevetu, ne oglašava se. Raduckam još malo, onda se muvam po stanu, palim svetla, još je mračno oko 6h30.
Ulazim u spavaću sobu, a ona, pravi se da spava. Ne mrda. Pokrivena, stavila ruku preko lica, i kao spava, a do pre tri minuta je skakala po krevetu. Dozivam je, ona ne reaguje, i dalje mirna, šatro spava. Kad sam je pipnula rukom, ona skače, ustaje istog sekunda.
Folirantkinja.
I to je napredak, i to onaj na koji ni ne znam može li se ikako uticati da se podstakne. Time je uspeh veći.
Svi znate kako se pravi sendvič, ali ovde nije reč o tome.
Znate li kako se jede sendvič?
Pa prosto, izvuku se šunka i sir i ona bezveze salata šta će to sve unutra, ostavi se sve to na stolu, a pipa se sa dva prstića, kažiprst i palac. Šteta što je namazana puterom, inače bi se i on trebalo da skloni. Jede se samo kifla, ili hleb, zavisi kakav je sendvič. Sve ostalo je višak. To je Vanjin način.
Dolazim po Vanju danas u vrtić, ona otvara čuvena zelena vrata, i stavlja kažiprst u usta, hoće nešto da mi pokaže. Ja sam ovih dana bila bolesna, kijavica, grlo, ništa strašno, ali malo mi je malo frka da i ona ne zaradi. Pomislim da mi ne pokazuje da je grlo boli, kad pokazuje na usta. Razgovaram sa defektologom o tome šta su danas radili, kaže da je zaspala malkice, meni se već tu pali red alert…
Vanja je u međuvremenu odskakutala po holu, otišla da po dvestoti put pogleda fotografije na oglasnoj tabli. Kažem joj da ide da sedne da se obujemo, ona dalje skakuće okolo. Pitam je šta je u ustima, ona ponovo stavlja kažiprst u usta, ali onako duboko, kao da bi jezik da mi pokaže. Uhvatim je, otvorim joj usta (pošto drugačije ne može) i shvatim da nije grlo, nego zub. I druga gornja dvojka samo što nije ispala, malkice se i krv vidi.
Kasnije mi ne dozvoljava više ni da pogledam, a kamo li da probam da ga izvadim. Na kupanju shvatim, da zubića nema, ispao je, progutan verovatno.
Ispao je još jedan pre neki dan, pa smo malo pozirali da pokažemo ove nove, velike.
Tooth fairy nije još ništa donela, ovih dana će, samo da nađe neku slagalicu/uklapalicu, to je pored knjiga najzanimljivije.
U poslednje vreme, Vanja pravi predstavu ujutru u vrtiću. Mazi se sa mnom i grli me, neće da uđe. Kratko to traje, dok ne dođe neko po nju, onda sa njima nastavlja grljenje i maženje.
I pojma nemam šta joj je odjednom, kod kuće to ne radi, niti je ikad htela. A ja volim. Kad joj kažem hajde me zagrli, ona ponekad posluša, raširi širom ruke oko mog struka, zagrli me 12 milisekundi, i onda otrči svojim poslom.
Sa ljubljenjem je još gora. Ne ljubi uopšte, nego se podmeće da ja nju poljubim. Onda se ja malo napravim blesava, podmetnem se ja njoj, a ona se naljuti, okrene mi glavu da ipak poljubim ja nju…
i kako onda da je ne poljubim… po sto puta…
(nekoliko dana bezuspešno pokušavam da je ulovim i uslikam ovo, tako da fotke, iako sam ja zamislila da je ima – nema)
A ja… ja i dalje čekam poljubac…