Pojma nemam postoji li ovakva blogerska praksa, ali ako ne postoji, evo Dejan i ja je izmislismo.
Jedan post, dva teksta, dva autora, na dva bloga.
Sinergija
by Ivana
Sećate se ovoga? E tad je sve krenulo da se završava. Onda je bio Sud. Pa se čekalo ročište. Pa se čekala presuda. A ja sam sve to čekala da bih uradila ovo.
I presuda je stigla. Od februara je kucali. Što mene nisu pozvali, časkom bih ja to završila. Ali ne, to sve mora temeljno. I u ime naroda. Ma ne, niste pogrešno pročitali, na presudi piše baš to. “U ime naroda”
Sad treba menjati sva dokumenta, i počinjem od lične karte. I već mi muka pripala. Što, pitate se sigurno.
Pa pre mesec dana, hitno mi je trebao pasoš, stari, dakako, i tom prilikom sam shvatila da se neka gadna stvar dešava u mom matičnom MUP-u. Poranila ja jedno jutro da vidim šta mi sve za pasoš treba, al sam se vratila pre nego što sam krenula. Stoji pandur ispred vrata, ne dozvoljava da se uđe, pušta tek po nekog, a napolju, miting. Ne možeš ni da priđeš, da pitaš šta ti sve treba. Srećom tu je net, i sajt MUP-a, pa se tamo lepo obavestih o svemu. I još jedna sreća, odmah pored prostorija matičnog MUP-a, jedna privatna agencija prodaje, i popunjava, dakako, potrebne formulare i uplatnice. Tamo je malo manji red, rešim ja da tako odradim. Dvestotinak dinara po formularu, bolje nego da se gužvam i za to. E onda se setim da imam vezu. I umesto za 2-3 nedelje, dobih ja pasoš za jedan dan, ma šta za jedan dan, za 20 minuta. Hvala ti vezo moja draga.
Veza moja meni lepo objasni kako su gužve zato što su svi navalili da vade nove lične karte, jer je to valjda sad “in” što bi rekli, da se pohvale kako imaju nove. Kakve nove lične karte, pitam ga ja začuđeno. Pa nove, kako ne znaš, one sa čip(s)om.
I tako, sad, stiglo mi je dugo očekivano Rešenje iz Suda, pa ja mogu u proceduru. Već mi se pred očima smračilo. Spremam se ja prvo psihički. Obiđoh već pomenuti sajt MUP-a u potrazi za informacijama, pa se malo odobrovoljih. Neću morati da ponovo vadim krštenicu i državljanstvo, važe mi ona što izvadih pre nekog vremena.
Već sam dobila i savete onih koji su kroz slično prošli, da mogu da predam dokumenta na bilo kojoj opštini, savetovaše mi Sopot. Uuuh. Pa ja dok stignem u Sopot, isto ko da sam 2-3 sata čekala kod mene u MUP-u. Nisam još predala šta mi treba, psihička priprema mi jooš nije dovoljno dobra. A kad pomislim na menjanje ostalih dokumenata u istim tim prostorijama… Ne, ne smem dalje.
I onda šlag na tortu.
Jedno je dete dobilo novu LK, posle svih ovih peripetija i maltretmana, sa rokom važnosti od mesec dana. Greška, pomislim ja odmah.
Ali neeeee. Nije greška. Tako treba. Dete još nema 16 godina, puni za mesec dana. A deca od 10 do 16 godina dobijaju LK na period… ne, ipak ću morati da citiram:
Lična karta izdaje se sa rokom važenja od 5 godina, a deci sa rokom važenja od 2 godine, a najkasnije do kraja meseca u kalendarskoj godini kada pune 16 godina života.
… šta god to značilo.
Niko naravno tom detetu, niti njihovim roditeljima nije umeo da kaže ništa o pomenutom vremenu važnosti izdatog dokumenta. Zašto? Pa zato što se ne razumeju u svoj posao.
Pa kakav je to mozak potreban, koliko je škole potrebno da završite, koliko tablica množenja da naučite da biste umeli da oduzmete dva broja i posavetujete nekog šta treba, a šta ne treba da učini.
Da, ovde izgleda svuda rade samo oni koji se u svoj posao ne razumeju.
by Dejan
Priča se dešava u jednom gradiću u unutrašnjosti, glavna junakinja je sestra devojke (devojčice) koju virtualno poznajem sa jednog foruma.
Našoj glavnoj junakinji treba nova lična karta, koju izdaje odlično uređeno Ministarstvo unutrašnjih poslova u odlično uređenoj državi Srbiji. E, divota.
Nećemo sad o tome šta je sve potrebno od papira i dokumenata za PRVU ličnu kartu. Nećemo ni o tome da izvod iz matične knjige rođenih ne sme da bude stariji od šest meseci, zaboga – pa opšte je poznato da građani Srbije menjaju mesto rođenja i svoje biološke roditelje na svakih mesec-dva. A nećemo ni o tome da u inostranstvu ne možete da “upišete” besplatne akcije bez lične karte, a zakon zabranjuje iznošenje lične karte iz zemlje.
Elem, rekosmo nećemo o tome. Samo smo ubijali vreme dok čekamo u beskrajnom redu da predamo mukotrpno prikupljena dokumenta i uplatnice – sve za dokument koji smo zakonski obavezni da imamo. Ličnu kartu.
Ali ne bilo kakvu ličnu kartu: to je THE lična karta, ona nova. Sa čipom!
Obavljamo i sve one visokotehnološke procedure, kao što je skeniranje prsta. Nema više umakanja u mastilo, stigao 21. vek i kod nas. Nauka! Samo još da prestanemo da se bojimo iste.
Ipak, nešto nas kopka. I našu glavnu junakinju, isto. Guramo glavu kroz šalter, premalen ipak da se kroz njega provuče i gorepomenuti 21. vek:
– Izvinite, a koliko važi ova lična karta?
* * *
Auh!
Šta je ovo sad!? Službenici našeg Ministarstva nisu obučeni za ovakva pitanja! Otkud znamo…
Devojka kaže, doslovce: “Ćute i gledaju se jedno dva minuta, a onda kažu da će da pozovu i pitaju”.
Ostalo je na tome…
* * *
Nova lična karta je konačno gotova. Lepa, nova, ko kartica. Ima i čip.
I traje… mesec dana.
MESEC DANA !?
Roditelji naše junakinje odlaze opet do šaltera, i pitaju o čemu se radi.
Odgovor (prenosimo u originalu, šteta bi bila da se ovakav biser zagubi):
– Pošto je maloletna, kompjuter određuje koliko će da važi.
Dakle, policajci nisu dužni da znaju, mogu na ekstra zahtev da “pozovu i pitaju” (verovatno bi odgovor dobili od kompjutera više instance), ali izgleda da je kompjuter vrhovna vlast.
Eto, samo toliko. Tek da pokažemo koliko su kompjuteri postali bitni u svakodnevnom životu.
Dobro, naša junakinja bar neće morati da juri novi izvod…
Saobraćajci naravno znaju šta je