Zajednička kampanja “Rastimo zajedno” koju su pokrenuli Ministarstvo rada i socijalne politike, Unicef i RTS, trebalo bi da podigne svest javnosti o pravima dece sa invaliditetom i da podrži biološke i hraniteljske porodice da tu decu izvedu na pravi put.
Aleksinac je jedna od retkih sredina u kojima hraniteljske porodice udomljuju decu sa smetnjama u razvoju.
ceo tekst pročitajte, i video prilog pogledajte na sajtu RTS.
Pižama iz ove priče je specijalna. Prvo je dečačka, plava, meni se jako dopala. Dalje, ako niste izverzirani, mogli biste da pomislite da je rasparena, gornji deo je zelene boje, sa nekom aplikacijom, a donji deo je teget. Gornji deo je baba pre par nedelja smestila u dukseve, tako izgleda. Plišana je, ove godine pliš je in.
Sat smo pomerili prošlog vikenda, sećate se, vratili se na zimsko računanje vremena. A Vanja, ona to ne poštuje. Oko sedam već je spremna da krene u večernje aktivnosti: večera, kupanje, gledanje tv-a u pižami sa troseda, spavanje.
Sinoć, 7h20, ja na netu nešto brljam, skapiram da je ne čujem, nešto šnjuva sigurno. Prvo mi špajz pada na pamet, iako smo već večerali. Ustajem, kad ona u kupatilu, sela na wc šolju, a nije skinula pantalone. To je čudno, obzirom da smo već ustalili, da sama ide u toalet, i skine šta treba. Dešavaju se ponekad kiksevi, i ja prvo na to pomišljam. Pitam što nije skinula pantalone, kažem joj da ustane, ona me ne konstatuje. Ponavljam pet puta, konačno me posluša, spustim joj donji deo, a ona ne seda, ostaje da stoji. Čeka. Ja onda ukapiram da čeka kupanje. Pogledam, a ono na veš mašini, onako kako ja obično pripremim, stoji pižama. Ona pižama. I gornji i donji deo, bez greške, to samo baba greši. Sve je spremila, hoće da se kupa, vreme je. Ko šiša sat.
I ponoviću stoti put: mnogo više ona zna nego što ume da nam pokaže.
Mnogo sam ponosna. MNOGO!
Pohvalila L. danas Vanju da razlikuje svo voće: jabuke, kruške, šljive, banane, grožđe…
Ih, kao da mi to nismo znali. Razlikuje i mandarine i pomorandže, kažem ja, kad joj kažem “donesi dve mandarine iz kuhinje” nikad neće doneti pomorandžu ili neko drugo voće.
Ne pamtim od kad nismo slušali Vladu Georgieva (ovde sam garantovano promašila padež, molim ‘pismene’ da mi dojave kako treba), ne puštaju ga nešto na ovim ‘muzičkim’ televizijama. Malopre, na nekoj takvoj, kreće stari spot Anđele.
Treba li da vam kažem da je pesmu odmah prepoznala, i precičala je do kraja, a onda kukala što se završila, i počela neka druga.
Nije moguće embedovati u post, kliknite na link.
Pre nekoliko nedelja LoveLeyla na twitteru javi da je kupila nove Banini kekse. Oduševim se ja tu naravno, jer sam stare Banini kolače obožavala, i ponadam se da su isti. Nisam mogla da se setim naziva onih starih, pa nisam uspela na net-u ni da pronađem sliku onih starih kolača, da, ono su bili kolači.
Pre par dana, natrčim slučajno na ove nove Banine, tek su se pojavili, i kupim po dva pakovanja od obe vrste koje su se pojavile. Dva pakovanja zato što Vanja kad vidi nešto slatko, pa još novo što ranije nije videla, nema šanse da pored nje neko drugi bilo šta proba.
I razočaram se. Potpuno. Ovo su keksi, skoro pa najobičniji, ništa ih ne izdvaja od ostalih sličnih keksa. Mrvljivi, ni Vanji se nisu naročito dopali. Blage veze nemaju sa onim nekadašnjim kolačima.
Jedino u čemu su mi stari pomogli, jeste da se prisetim starih naziva, i pronađem one stare, fantastične. Evo ih, za ove mlađe drugare, koji ih se verovatno ne sećaju.
Fotografije preuzete odavde.
I na kraju reklama. Uživajte u gledanju i slušanju, kad već ne možemo u klopanju.
naslov © момсаб
… da spavam.
Petkom ujutru idemo sat ranije nego obično. Vreme je za buđenje, ja već sedim za računarom u susednoj sobi, ali čujem je da je budna, vršlja nešto po krevetu, ne oglašava se. Raduckam još malo, onda se muvam po stanu, palim svetla, još je mračno oko 6h30.
Ulazim u spavaću sobu, a ona, pravi se da spava. Ne mrda. Pokrivena, stavila ruku preko lica, i kao spava, a do pre tri minuta je skakala po krevetu. Dozivam je, ona ne reaguje, i dalje mirna, šatro spava. Kad sam je pipnula rukom, ona skače, ustaje istog sekunda.
Folirantkinja.
I to je napredak, i to onaj na koji ni ne znam može li se ikako uticati da se podstakne. Time je uspeh veći.
Svi znate kako se pravi sendvič, ali ovde nije reč o tome.
Znate li kako se jede sendvič?
Pa prosto, izvuku se šunka i sir i ona bezveze salata šta će to sve unutra, ostavi se sve to na stolu, a pipa se sa dva prstića, kažiprst i palac. Šteta što je namazana puterom, inače bi se i on trebalo da skloni. Jede se samo kifla, ili hleb, zavisi kakav je sendvič. Sve ostalo je višak. To je Vanjin način.
Ratatouille je prililčno obično francusko jelo, fensi naziva. Ko ne zna francuski, najpribližnije se izgovara ‘ratatuj’. Poslušajte ovde i kako ameri to kažu, ali francuski je, priznaćete, ipak lepši.
Prvo flashback from childhood.
Poslednje letovanje sa ocem (da, mnogo je davno bilo), Slovenija, mestašce na samoj granici sa Hrvatskom, sa nama je i moj ujak, a sa njim njegova devojka Isabelle, francuskinja, riđa pegava, od sunca se sklanjala, i u hladovini, obučena, učila ruski. Koliko pamtim priče, bila je plave krvi, no nevažno je sad. Jednu večeru pravi ona, i sprema čuveni (mi nikad čuli) Ratatouille. Nedelja je, pre podne smo pokupovali svo potrebno povrće na pijaci, ali Isabelle se popodne posle plaže setila da joj treba i crème fraîche (mileram prim. prev.). Zamislite sad akciju, nedelja, 6h popodne, 1980 i neka, a vi biste da kupite mileram. Mission imposible, absolutely impossible. Odakle vam uopšte ideja da tražite tako nešto, znate li koliko je sati. Dođite sutra.
Ova opaska samo za one koji misle da su to bile divne godine.
I tako, Ratatouille se ostavlja za ponedeljak.
Ona je, moram da kažem, od toga napravila neviđenu famu, u suštini, ništa posebno, sad ćete da vidite i sami.
Druga stvar, sad preturajući po receptima po netu (a priznajem jedan iz rss je pokrenuo celu ovu priču) nigde ne nađoh neki u kom se crème fraîche uopšte koristi, ali dobro…
To je letnje jelo. Razno letnje povrće: luk, tikvice, plavi paradajz, paprike babure raznih boja (crvena, žuta, zelena), paradajz, to se sve isecka i izdinsta. Malo začina. Toliko.
Evo recepta sa merama, kaže Dad’s Authentic Ratatouille, ajd da verujemo.
Ja sam pravila najpribližnije tome.
Imala sam jedan veći plavi paradajz, jednu srednju tikvicu, dve zelene babure (lepše bi izgledalo da je jedna bila žuta ili crvena), uzela sam jedan manji luk, crveni (mada je trebalo beli, ali taj ne kupujem, znate da ja luk ne jedem skoro nikad). Paradajz nisam imala, pa sam stavila pelat, onaj iz konzerve.
Iseći luk na četvrtine, pa na tanje režnjeve. Onda sam se setila zašto između ostalog mrzim luk, prvi razlog, plačem bre, peče za oči, zamisli kako je za želudac. Falio mi izum moje snaje amerikanke, naočare za plivanje. Izdinsta se na malo maslilnovog ulja taj luk (pojma nemam što maslinovo da se greje, al neka, pratim recept, ne džangrizam previše). Evo drugog razloga protiv luka, smrdi, ubi. Dobro, tu je aspirator da malo to pokupi, ali opet, nos strada ovog puta.
Dodati paprike sečene na tračice (ja sekla sitnije, moje dete mrzi da žvaće, a vi možete cele kolutove paprike slobodno).
U isto vreme, u drugoj posudi, (uh sreća tu je najbolja drugarica – mašina za sudove) izdinstati (sotirati, kako se to fensi kaže) plavi paradajz i tikvice iseckane na kockice (koje su posoljene prethodno stajale desetak minuta). Kaže čovek (Dad) da je bolje da se dinsta odvojeno, slušam.
Kad se paprike malo izdinstaju, dodaje se paradajz. Ja stavih jednu konzervu, iseckala sadržaj. Onda u tu smesu, dodala poluizdinstan plavi paradajz i tikvice. Još malo promešala. Učinilo mi se malo paradajza, ali previše za još jednu celu konzervu, pa sam dodala malo paradajz paste, i vodice. Dodala sušeni bosiljak, a moglo je svež list peršuna i celera. Nisam više solila, samo ono što su tikvice i plavi paradajz posoljeni dovoljno je. Izdinstala još malo, i gotovo.
Sve ukupno sa seckanjem (a em ja nisam previše brza, em mi se Vanja vrzma iza leđa tražeći ovo i ono) oko 45 minuta.
Ovo dođe vegeterijanski, jel da?
Da, ako se služi recimo sa pirinčem, ili nekom drugom žitaricom. Couscous bi bio moj izbor.
Al kod mene nema ručka bez mesa. Uz ovo su išli pečeni karabataci, za njih treba više vremena nego za ratatouille, i nema recepta, snađite se sami.
Prijatno.
E, čekaj, nije to sve, ima još. Bonus.
Pre par nedelja, u rss (dosadna sam jel da?) mi se pojavi post sa
fe-no-me-nal-nom fotkom, koji me i povuče da pronađem recept i podelim sa vama ovo fino jelo koje u ovo sumorno jesenje vreme vraća leto u kuću. Prateći link za fotografiju, pronašla sam originalni post sa svim slikama, iz 2007. Evo tog posta. Sliku ne smem da stavim, piše na flickr nalogu All rights reserved. Ali vi zato kliknite na linkove, pa pogledajte slike. Nećete zažaliti.
I tako, skapiram da se ratatouille može praviti i u rerni. Ja neću, a vi ako želite probajte, pa javite.
Ja sad odoh da pečem kestenje, prvi put ove jeseni. Pozdravljam vas, do sledećeg kuvanja.
Pamtim by Tanja Banjanin
Sećam se ulice i kiše koja počinje.
Još čujem korake, još kao da je živo sve.
Dugo sam stajala, kad leđa si okrenuo.
Znala sam šta je to, nebo se srušilo.Pamtim, kao juče da bilo je.
Pamtim, a prošle su godine.
Ta stranica u priči koja boli,
Kad se ode, a još se voli.
Za sve sada prekasno je,
Zar ne?Pamtim i još uvek u mom si snu.
Pamtim, isti bol još je tu.
Ta stranica u priči koja fali.
Da l’ smo jedno drugome dali sve?
Bolje moglo je, zar ne?Nisam razumela,
Ne umem da zaboravim taj prekinuti film.
Jos uvek borim se sa tim.
Dugo sam stajala kad leđa si okrenuo.
Znala sam šta je to, nebo se srušilo.Pamtim, kao juče da bilo je.
Pamtim, a prošle su godine.
Ta stranica u priči koja boli,
Kad se ode a još se voli.
Za sve sada prekasno je,
Zar ne?Pamtim i još uvek u mom si snu.
Pamtim, isti bol još je tu.
Ta stranica u priči koja fali.
Da l’ smo jedno drugome dali sve?
Bolje moglo je…
Potržavam akciju Istoka Pavlovića, da probamo da blogeri urade nešto, da google nauči ko je najveći car.
A zašto učestvujem? Zato što je Istok izabrao jedinu osobu srpske političke scene koja je imala viziju, jedina osoba koju nisam lično poznavala, a zbog čije sam smrti plakala.
Dakle, najveći car je baš on.
Fotografija preuzeta sa sajta Politike.
UPDATE
Uspeli smo! Trebalo je 24h da Google nauči. Probajte sami pretragu. Detalje čitajte u update-u posta ko Istoka.