Prof. Svetomir Bojanin je juče održao treće predavanje o deci i vaspitanju dece, prvo na kom sam bila. Žao mi je što sam prethodna dva propustila. Biće, nadam se, prilike da ga nekad ponovo čujem.
A dve moje drugarice su me silno iznenadile.
Neki znaju za kafe u Coffee Dream-u i moje oduševljenje njihovim šoljama.
E. pa od sad ću imati prilike da iz nove omiljene šolje pijem kafu i kod kuće.
AnaK, Kafice, hvala vam.
…koju neki ne razumeju.
Zamoliš nekog za malu uslugu. Čekaš odgovor neko vreme. Dobiješ potvrdan odgovor i zahvališ se. Onda dobiješ primedbu da patetišeš.
Znala sam da je nekima mnogo teško da izgovore tu reč, ali nije mi palo na pamet da bi moglo biti teško i shvatiti šta znači. Definitivno je strana reč.
Just another note to self.
Mislim da imamo prvu pravu reč sa značenjem.
Duže vreme već smo u nekoj glasovnoj fazi. Gu gu definitivno nešto znači, sa tim se svi slažu. Samo šta? To još nisam uspela da protumačim. To je nešto univerzalno, kao zdravo, to govori svima koji ulaze, kad ja dođem po nju, kad ona ulazi negde… Imamo i nešto kao ajde, takođe bez jasnog značenja. Dosta i viče u poslednje vreme, onako iz punog grla, kao da isprobava glasovne sposobnosti.
Stižu mi na kuću neki stručni (sapbraćajski) časopisi koje joj ne dozvoljavam da dira.
Kao zamenu, kupujem stalno neke šarene časopise, koje voli da lista, pokazuje u njima određene slike, i ja moram da ih imenujem.
Već neko vreme mi se učinilo da baš voli kad vidi automobil na slici, veoma se obraduje, i više me “juri” da joj kažem šta je to.
Auto
Juče mi stigne jedan takav saobraćajski časopis, ostavila sam ga na stolu u kuhinji.
Malopre, jednom momentu malopre, čujem je viče
AAAA AAAAAAAA
odem tamo, a ona uzela časopis, okrenula na neku stranu gde je fotka (zapravo crtež) nekog automobila, i oduševljeno viče AAAAA AAAAA
Mislim da je A auto.
Još ću ovde da iskoristim priliku da poželim dobrodošlicu malom letećem momku koji se rodio pre neki dan, i pozovem ga da nam dođe u goste, kad malo poraste.
Stiže proleće, žao mi je svih onih kojima to nije važno.
Duško Radović
Kao da nas je ove godine proleće malo zaboravilo. Setih se forzicije od pre neku godinu. Tad mi je donela divno proleće. Vidim da počinje da cveta ovih dana.
Želim nam svima još jedno divno proleće.
Ovako je bilo prošle godine.
Tada, pa i danas, kad silazimo niz stepenice držim je čvrsto za ruku, a ona se sa druge strane pridržava za gelender. Često se dešava da uopšte ne pazi niti gleda gde staje, nego preskače po dva, nekad i tri stepenika. Sigurna je valjda da je ja držim. Iz tog razloga, ni na pamet mi ne pada da je pustim, a pritom je još zima, jakne su debele, i otežavaju njene ionako nespretne pokrete.
Pre nekoliko dana, dolazim u vrtić po nju, i zadržavam se nekoliko minuta na vratima pričajući sa defektologom. Ona se šetka po holu (na spratu smo), ja bezbrižno znam da ona neće sama krenuti niz stepenice, već smo to skoro ustalili. U jednom trenutku, defektolog koja gleda iza mene šta Vanja radi, kaže mi: “pa ona silazi sama niz stepenice, eno je na pola”. Ja zabezeknuta, nas dve poletesmo do stepenica, a ona sigurna, stoji na polovini, i gleda u nas, sva ponosna. Siđem ja do kraja niza stepenica, pozovem je da siđe do kraja. Siđe ona, naravno. Pohvalismo je, jako dobro reaguje na pohvalu. Onda sledi penjanje, no to je dosta lakše, i to je već ranije znala.
Sutradan sam ponela FA, čisto da zabeležim. Od sad koristi svaki trenutak da stepenice još bolje izvežba.
Meni iskreno taj njen silazak deluje vrlo nesigurno, međutim, silazak nogama naizmenično, ona pokazuje da je sigurna.
Evo, pogledajte pa procenite sami.
Pomozite nam da osvojimo neko visoko mesto na listi 🙂
Sneško se zove
Pčelica 2
i izgleda ovako
Sigurna sam da ima i lepših, ali ovog su Sneška pravila deca ometena u razvoju. Vrtić je Pčelica – razvojne grupe, iz Predškolske Ustanove “11. april”
hvala svima 🙂
Ne umem da objasnim zašto ne volim, prosto mi ne leže.
Vanja voli kvizove, i ponekad popodne, gledamo Najslabiju kariku na HRT-u.
Pre par minuta, posle završenog kruga, pre nego što se otkrije ko ispada, voditeljka komentariše:
Ko ima višak kromosoma i manjak pameti?
U stilu “I told you so” shvatih šta mi poručuje sopstvena podsvest.
Iskreno se nadam da će ih tužiti neka Udruga, Hrvati su bar organizovani u tim oblastima.
Saobraćajci naravno znaju šta je just-in-time strategija, no, neću o tome.Subota je ujutru, tek je prošlo 10, Vanja samo što je otišla kod oca.
Sedim na netu, pijem kaficu u miru i tišini, kad zvoni telefon. Već pomislim – mama!
– Halo.
– Dobar dan, molim Vas Ivanu. – nepoznat ženski glas
– Da, ja sam?! – naručila sam nešto, čekam da mi donesu, pa pomislim da je u vezi sa tim.
– Dobar dan, ovde G. iz V. banke.
– Da, dobar dan. – auu brate, šta li sam sad uradila…
– Zovem da Vas obavestim da smo se preselili.
eeee, pomislim ja, sestro slatka, ja sam to već iskusila… malo drugačije.
Ajd sad malo unazad.
Pre jedno 2 nedelje, došlo vreme da platim nešto, odem ja u moju banku, kad ono… Šipke na vratima, zamandaljeno, ima obaveštenje da je banka preseljena u Bul. Z. Đinđića broj taj i taj. Auuu pomislim ja, pa ne znam ni gde je to. Nema veze, tu je blizu još jedna ekspozitura, idem bar da platim ovo, pa ću da vidim posle šta ću. Desetak minuta peške, po snegu i minus beskonačno, eto mene u Glavnoj. A oni, kao rade, al se renoviraju.
– Dobar dan.
– Dobar dan.
– Jel mogu ja karticom da platim neke račune, ne radi vam ona druga ekspozitura, preseljena.
– Uh, izvinite, ne možete, ne radi nam… – nešto, ne zapamtih.
Već mi skoro para na uši izlazi, pitam da mi objasni makar gde im je ta ekspozitura, onaj broj mi ništa ne znači. Kod Perpera, kaže mi.
Ništa, ajde sad laganica do tamo. Razmišljam se šta ću, gde ću. Kakva je sad procedura prelaska u drugu banku, gašenja računa i drugih gluposti. Pronalazim novu ekspozituru. Ulazim, prepoznajem zaposlene iz stare, prepoznaju i oni mene. Gospođa N. osmeh, kaže “pronašli ste nas”. A ja, kad ne zapenih, nikad neću. Izvinjava se ona, ne zna više žena šta bi mi rekla.
Ja sad više uopšte ne umem da vam dočaram moj bes tog trenutka, prošlo me. Htela sam da pišem mail PR banke, inače blogerki, al odustadoh, i to samo zbog gospođe N. koja je stvarno bila super ljubazna, ne samo tad, nego i uvek ranije.
Ispričamo se nas dve tu, gospođa N. i ja, rekoh joj kako sam već mislila u besu da menjam banku, ali pošto je ova ekspozitura blizu jedne moje drugarice, pićemo češće kafu, valjda… Obećala je da će me voditi da vidim pratilje lokalnih krimosa u… zaboravih kako se zove kafić…
A stvarno mi je lokacija banke “nigde” – ni tamo ni ‘vamo. Banka valjda treba da je ispred kuće, a ne da mi treba jedan sat više da potrošim (pročitaj izgubim) zbog odlaska u banku. I valjda je trebalo da obaveste štediše. To bi bilo kao da sam se ja preselila, i njih nisam obavestila, oni mi poslali neka dokumenta, i ona im se vratila, adresa nepoznata!
Ali, ovo je Srbija.
Just in time im baš nije jača strana…
Sad nazad na malopređašnji telefonski razgovor.
– A Vi nemate ni jedan od naših proizvoda?
– Proizvoda? – ja u potpunom rebusu, šta sad Banka proizvodi…
– Nemate ni dozvoljeni minus, ni kreditnu karticu. – objašnjava mi gospođa.
– A, to – shvatih ja – hvala Vam, nisam za to zainteresovana, ne volim da trošim više od onog što imam.
I tako, mislim se ja, kad bi banke od mene živele, sve bi u stečaj otišle.
Odoh ja sad malo do Tivta, onako virtuelno, poslom, mora od nečeg da se živi. Bez kredita.
