Pokazivanje prstom je nepristojno. E pa baš nas briga!
Večeras, za mene potpuno iznenadno, i bez stimulacije, samoinicijativno, pokazala je prstom. Prvi put.
Malo je kasnije mrzelo, pa se vraćala pokazivanju sa sva četiri prsta, ali je uz verbalno podsećanje, i podsticanje pokazivanjem na njenoj i mojoj ruci ponovo “izvlačila” kažiprst da njime pokaže. I da, levoruka je, vidite to.
Inače, to je igra nasumičnog pokazivanja stvari, koje ja moram da imenujem.
Ne voli da doručkuje, makar ne u ono vreme kad je doručak, ili ne ono što je za doručak. Jedna priča iz vrtića, prepričana.
Vanja stavi dva zalogaja u usta dok neko gleda, kad se okrene, izvadi iz usta, i stavi u tuđ tanjir.
Na sav glas sam se smejala kad mi je D. to ispričao, verujem da je pomislio da nisam baš najčistija.
A smejala sam se jer sam ja imala slične smicalice. OK, znate me, sad ide Flashback from childhood.
Ispod prozora u kuhinji postojao je neki otvor za ventilaciju. Tu su vrlo često završavale viršle, jaja, parčad hleba i još koješta što je bilo predviđeno da pojedem za doručak. Nekad je bilo i “Jao što je vrućina, moram da otvorim prozor!” i onda šljiiiis, doručak zafrljačen kroz prozor dok niko ne gleda… (Uhvaćena sam par puta, ali samo zato jer bih zaboravila da taj doručak iz ventilacije naknadno izbacim, ali ni blizu onoliko puta koliko sam puta doručak izvrdala.)
I dan danas ne doručkujem, pre podneva jedino četkica za zube i kafa. Izgleda mi je dete na mene.
A što se smicalice tiče, iako to nije baš lepo, jel, ja sam vrlo ponosna da je ona uspela da smisli šta da uradi sa zalogajem koji neće da pojede. Tuđ tanjir, VRH!
Ponoviću ovo još jednom, i sigurna sam da nije poslednji put: mnogo više ona zna i ume, nego što ume da pokaže.
Ustvari, možda mi ne umemo da gledamo, slušamo i razumemo.
Flashcards su pojednostavljene sličice koje se koriste u procesu učenja pojedinih predmeta i radnji. U našem vrtiću ih koriste, i mnoga deca, uključujući Vanju, su ih lepo prihvatila.
Kompanija Canon odavno na svom sajtu ima odeljak Creative Park, sa ogromnom online kolekcijom raznovrsnih sličica (i ne samo sličica) koje slobodno možete skinuti i štampati.
Vanja je subotom kod oca, vraća se u 19h. Malo pre toga, kuma i ja vratile se sa kuglanja, sedimo, pričamo i pijemo kafu. Vanja stiže, mota se po sobi, malo traži da je zabavljamo, naizmenično nas dve.
Onda u jednom trenutku, vuče za ruku, pokazuje mi da ustanem. Ja pomislim hoće u toalet, ali ne, gura me u spavaću sobu. Pokazuje mi da sednem na krevet, ja i dalje ne kapiram šta hoće, pomislim spava joj se. “Udara” me po kolenima, ja pomislim da ja treba da spavam, podignem noge na krevet, ona negoduje, i dalje me “udara po nogama”. Ja konačno shvatam. Imam farmerke obučene, a unutra se nosi trenerka. Moram da se presvučem. Valjda je pomislila da ću ići negde pošto nisam u trenerci, to baš ne voli.
Od tad me već dva puta podsetila da se presvučem, pošto sam ja namerno odugovlačila, čekajući njenu reakciju. A ona, stoji na vratima sobe, i proverava, da li se stvarno presvlačim, ili foliram.
Ovo mi je ispričala L, Vanjin defektolog. Valjda sam sve dobro upamtila, ako i nisam svaki detalj, nema ni veze.
Ručak je, i počinje pljusak. Sedeći za stolom, kroz prozor primećuju da se napolju nešto dešava. Ustaju, odvode ih na terasu, da malo pokisnu i gledaju kišu. Vanja stoj ispod zaklona, i pruža ruku da pokisne, a onda izlazi na kišu.
Ovo nisam očekivala, to pružanje ruke, mada znam da voli kad pada kiša, i podiže lice, da pokisne. Voli i kad joj vetar duva u lice.
L. je još pohvalila da uspešno klasifikuje boje, da tom prilikom jako se trudeći pokušava nešto da izgovori, ali i da folira, i pokušava da izvrda aktivnosti koje joj se ne sviđaju. O ovome ću u nekom od narednih postova, probaću da slikam i snimim. Možda bih mogla i da im ostavljam fotoaparat u vrtiću.
Kažu danas je ceo dan bila jako raspoložena, glasala se više nego obično. Usput do kuće (ja naravno nisam ponela FA) je sve vreme vikala DAAA-DAAA-DAAAAAAAAAAA-DAAAAAA.
Preporučujem da pročitajte ovaj blog post. Tri majke, čiji dečaci imaju cerebralnu paralizu, odgovaraju na pitanja. Na engleskom je. Parenting Kids With Cerebral Palsy
Pojma nisam imala šta je Cerebralna paraliza, prosto valjda o tome ne razmišljaš, osim ako ti je profesija na neki način vezana za ovo stanje. Da, ovo nije bolest, tako kažu, to je stanje.
Takođe, to nije dijagnoza koja se postavlja u ranom uzrastu, Vanji je počela da se u nalazima pojavljuje tek negde oko druge godine. Cerebralna paraliza je zapravo veoma širok pojam koji obuhvata sve moguće smetnje posture (položaja) i pokreta nastale kao posledica oštećenja mozga (Cerebral). Paraparesis spastica je Vanjina podvrsta. To bi bilo: delimično (paresis, za razliku od plegia: potpuno) smanjenje funkcije jednog para ekstremiteta (nogu u našem slučaju) praćenog spazmom mišića. Kakvi strašni izrazi, jel da? Cerebralnu paralizu često prate i druge smetnje, pa tako neko ima epileptične napade, oštećenje vida, sluha, mentalni deficit.
Motorno smo prilično dobro rešili našu CP, Vanjin najveći deficit je upravo mentalni. Nešto što bi i mogla da uradi, ona prosto ne ume. Unutra, po ravnom, nepravilno, ali spretno i stabilno hoda (stabilnija je nego što to i istreniranom oku izgleda), penje se i silazi niz stepenice, pazeći. Napolju, gde je neravno, druga je situacija, i najmanja neravnina je prepreka, sapliće se o sve i svašta. Okolina joj u deliću sekunde odvlači pažnju. Fina motorika je loša, ali opet bolja bi bila kad bi mentalno znala šta sa njom treba da radi, ima mali tremor ruku. Ne govori, glasa se, udvaja slogove, ali bez prepoznatljivog značenja.
Nisam odavno pisala o tim medicinskim temama, nešto ne volim. Ukratko, svako dete/odrastao sa CP je priča za sebe.
Ja ipak više volim da je pohvalim nekom konkretnom stvarčicom, ma kako ona sitna bila. Evo vam jedne slagalice.
I stepenica, kojima sad pokušava da se penje po dve odjednom, to valjda rade sva deca na svetu. Za sad joj relativno dobro uspeva desnom nogom koja je malo bolja, a levom i dalje ima prilično teškoća, ali uporna je. (snimak je mobilnim, pa nije baš sjajan)
Pižama iz ove priče je specijalna. Prvo je dečačka, plava, meni se jako dopala. Dalje, ako niste izverzirani, mogli biste da pomislite da je rasparena, gornji deo je zelene boje, sa nekom aplikacijom, a donji deo je teget. Gornji deo je baba pre par nedelja smestila u dukseve, tako izgleda. Plišana je, ove godine pliš je in.
Sat smo pomerili prošlog vikenda, sećate se, vratili se na zimsko računanje vremena. A Vanja, ona to ne poštuje. Oko sedam već je spremna da krene u večernje aktivnosti: večera, kupanje, gledanje tv-a u pižami sa troseda, spavanje.
Sinoć, 7h20, ja na netu nešto brljam, skapiram da je ne čujem, nešto šnjuva sigurno. Prvo mi špajz pada na pamet, iako smo već večerali. Ustajem, kad ona u kupatilu, sela na wc šolju, a nije skinula pantalone. To je čudno, obzirom da smo već ustalili, da sama ide u toalet, i skine šta treba. Dešavaju se ponekad kiksevi, i ja prvo na to pomišljam. Pitam što nije skinula pantalone, kažem joj da ustane, ona me ne konstatuje. Ponavljam pet puta, konačno me posluša, spustim joj donji deo, a ona ne seda, ostaje da stoji. Čeka. Ja onda ukapiram da čeka kupanje. Pogledam, a ono na veš mašini, onako kako ja obično pripremim, stoji pižama. Ona pižama. I gornji i donji deo, bez greške, to samo baba greši. Sve je spremila, hoće da se kupa, vreme je. Ko šiša sat.
I ponoviću stoti put: mnogo više ona zna nego što ume da nam pokaže.
Pohvalila L. danas Vanju da razlikuje svo voće: jabuke, kruške, šljive, banane, grožđe…
Ih, kao da mi to nismo znali. Razlikuje i mandarine i pomorandže, kažem ja, kad joj kažem “donesi dve mandarine iz kuhinje” nikad neće doneti pomorandžu ili neko drugo voće.
Petkom ujutru idemo sat ranije nego obično. Vreme je za buđenje, ja već sedim za računarom u susednoj sobi, ali čujem je da je budna, vršlja nešto po krevetu, ne oglašava se. Raduckam još malo, onda se muvam po stanu, palim svetla, još je mračno oko 6h30.
Ulazim u spavaću sobu, a ona, pravi se da spava. Ne mrda. Pokrivena, stavila ruku preko lica, i kao spava, a do pre tri minuta je skakala po krevetu. Dozivam je, ona ne reaguje, i dalje mirna, šatro spava. Kad sam je pipnula rukom, ona skače, ustaje istog sekunda.
Folirantkinja.
I to je napredak, i to onaj na koji ni ne znam može li se ikako uticati da se podstakne. Time je uspeh veći.
… da spavam.