Jeste da je kontra svetla, ali nisam mogla bolje da je ulovim, i ovo sam lovila 7 dana…
Dešava se u holu vrtića.
Pozdravlja vas skakalica.
Category: Vrtić
U moje vreme se to zvalo obdanište
Saosećanje i ljubomora
Dve odvojene emocije, potpuno različite, i rekla bih, jedna dobra, druga loša.
I dve pohvale u dva uzastopna dana.
Epizoda jedan: “Saosećanje”
Dečak D. iz Vanjine grupe odbija da uradi šta od njega traže, i kmezi se pokušavajući da izbegne aktivnost. Defektolog se “igra” ogledala, i kmezi se njemu. Vanja prilazi defektologu, misleći da je sad ona tužna, pipka je rukama po licu, kao da joj briše suze i kao da je teši i “kaže” joj da ne bude tužna.
Ja bih očekivala da će i ona početi da se kmezi, pošto na plač drugoga, “odgovara” tako što i ona počinje da plače. Za ovo je veoma pohvaljena, reče defektolog da se oduševila.
Epizoda dva: “Ljubomora”
Leto je, manje je dece u vrtiću pa spajaju grupe. Devojčica koja nije u Vanjinoj grupi mazi se sa njenim defektologom. Vanja se gura, sklanja devojčicu, i gura se da se ona mazi. Otovreno pokazivanje ljubomore.
Moje očekivanje je ponovo pogrešno. Ovog puta od strane defektologa. I za ovo je pohvaljena, mada bih ja očekivala da je ljubomora loša osobina. Ali ne, pokazivanje loših osobina je takođe dobro, i poželjno. Time pokazuje da ima stav.
Inkluzija
Ovih se godina o inkluziji u Srbiji priča. Izgleda da je ona u Srbiji i dalje samo priča.
Pre mesec-dva, zvoni telefon predveče, zovu me iz Uprave PU, da me pitaju mogu li sutradan u 12h na predavanje o inkluziji. Da, ja visim na čiviluku. Nisam otišla, iako me veoma zanimalo, jer sam upravo u to vreme imala nastavu. Da su mi samo javili dan-dva ranije, nekako bih se organizovala. Ja sam inače u Centralnom Savetu roditelja PU, i znaju da sam roditelj deteta iz Razvojnih grupa, ne razumeh zašto nisu pozvali prvo mene da pitaju jesam li zainteresovana da tome prisustvujem. Ne, pozvan je bio drugi roditelj, pa kad je njemu nešto iskrslo, našli mene da pitaju. Hvala.
Ja sam na ovu priču uveliko zaboravila. Reč je bila o predavanju koju je organizovao Grad Beograd, Sekretarijat za dečju zaštitu, ili kako se već zovu. Delovalo mi je, prema informacijama koje su (čitaj nisu) imali defektolozi Razvojnih grupa, da je tek priča o inkluziji u pitanju.
Juče kad sam uzimala Vanju iz vrtića, dobijem od jedne od defektologa poziv da prisustvujem njenom predavanju o inkluziji, o primeru inkluzije deteta sa autizmom u redovnoj vrtićkoj grupi, i o tome šta sa njim treba da radi defektolog. Opet danas za sutra. Ne krivim nju, ona je očekivala da sam kao član Centralnog Saveta dobila poziv iz Uprave, nisam naravno.
Termin ovog predavanja poklopio se sa poslednjim u nizu predavanjem Prof. Svetomira Bojanina. Obzirom na to da sam već organizovala babu, a imajući u vidu temu ovog predavanja, odlučim da Prof. Bojanina, koji je ovog puta pričao o adolescentskom periodu, propustim.
Ulazim u prostorije u kojima je zakazano predavanja, i prvo se silno iznenadim. Prvo brojem slušalaca, po mojoj proceni 50-ak, a drugo sastavom auditorijuma. Ni jedno jedino lice mi nije poznato. Očekivala sam nekog iz Uprave, nije ih bilo, očekivala sam nekog od roditelja iz Saveta, ni njih nije bilo. Ubeđena da su slušaoci roditelji, zaključim da su u pitanju lokalne mame. Tokom predavanja shvatam da je moj zaključak pogrešan, predavanje slušaju vaspitači.
Još jedno iznenađenje usledilo je kad je predavanje počelo. Tema je zapravo pozitivno iskustvo inkluzije na Islandu, gde je predavač provela 10-tak godina rada. Ja sam ga shvatila kao predlog kako bi naš sistem mogao da se izgradi. Neki drugi izgleda nisu.
Neću prepričavati predavanje, nego ću samo izvući neke paralele.
Island je u ovom polju očigledno organizovana država. Sve je određeno i zakonom propisano. Ono što je od svega najvažnije, po tim pravilima se i postupa. Uočena je važnost rane intervencije, i saradnje više različitih sistema kako bi se onome kome treba najbolje pomoglo. Dete sa smetnjama u razvoju mora da ide u vrtić. Ima svog personalnog asistenta koji je specijalni edukator (defektolog je jedna ružna reč) i koji ga prati kroz sve faze razvoja. Dete boravi u redovnoj grupi koja broji do 15 dece. Ono što se provlači kroz ceo sistem vrednosti, jeste nešto što se zove ABS pozitivan pristup (izvini T, nisam zapamtila šta skraćenica znači), sa naglaskom na pozitivan. Dete se smešta u svoju uzrasnu grupu, deca odlično pozitivno prihvataju novog drugara, i vremenom, vrlo brzo njegove različitosti prihvataju kao normalne i obične. Dete posle perioda adaptacije svoje drugare prihvata pozitivno, i daleko više uči od vršnjaka, nego od bilo kog drugog stručnjaka. Zapravo su terapeuti druga deca. Roditelji deteta sa problemom se uče kako da sa svojim detetom rade, roditelji ostale dece su pozitivno reagovali na novog druga njihove dece. Različite viđate na svakom koraku, takav je mentalitet. Sve u svemu, moj je zaključak, jedna reč koja sve može da opiše jeste pozitivno. E to je nebo.
A Srbija? Srbija se uči inkluziji. Zakoni možda i postoje, ali nema ko da ih sprovodi. Inkluzija postoji na papiru, a u praksi izgleda ovako: Dete sa problemom smešta se u redovnu grupu koja broji 25+ dece. Personalni asistent ne postoji, postoji jedan defektolog koji obilazi po tri objekta vrtića i u njima troje dece svakog dana. Sve ostalo vreme, dete je sa vaspitačem i drugom decom, i oni se uglanom većinu vremena međusobno ne razumeju. E, dragi moji političari, to nije in kluzija, to nije ni I od inkluzije. Srbija je zemlja. Zemlja koja će nekad možda dođi do onog neba.
Ono što je meni zaparalo uši na ovom predavanju jeste bila reakcija slušalaca. Kao jedan su ustali da napadnu predavača da se spusti na zemlju i ne priča bajke. Ja ih razumem. Oni su u problemu, jer nisu obučeni, i ne znaju šta treba da rade. Kriv je sistem koga nema, i koji ih je doveo u takvu situaciju. Oni su očekivali konkretne savete šta da rade sa decom koja su im poverena, čini mi se ne shvatajući da je svako dete priča za sebe i da univerzalnih varijanti nema. I ako bih ponovo tražila jednu reč koja bi opisala ceo sistem, ta reč bi morala biti negativno. Negativno je ono što se postiže, i detetu kome treba p oseban tretman, a ne dobija ga, i deci kojima poseban tretman nije potreban, oni tretmana ne dobijaju dovoljno, i njima je ovo negativno. To je stav koji će oni o različitima poneti u život. I to je ono što je najnegativnije od svega.
Nemojmo učiti sopstvenu decu da je loše biti drugačiji. Srbija je definitivno loše mesto da se bude drugačiji. Još uvek je tako, ali to ne mora tako da ostane. Dajte da sistem inkluzije napravimo onim što on treba da bude – sistem, a ne samo reč napisana na papiru.
Stepenice
Ovako je bilo prošle godine.
Tada, pa i danas, kad silazimo niz stepenice držim je čvrsto za ruku, a ona se sa druge strane pridržava za gelender. Često se dešava da uopšte ne pazi niti gleda gde staje, nego preskače po dva, nekad i tri stepenika. Sigurna je valjda da je ja držim. Iz tog razloga, ni na pamet mi ne pada da je pustim, a pritom je još zima, jakne su debele, i otežavaju njene ionako nespretne pokrete.
Pre nekoliko dana, dolazim u vrtić po nju, i zadržavam se nekoliko minuta na vratima pričajući sa defektologom. Ona se šetka po holu (na spratu smo), ja bezbrižno znam da ona neće sama krenuti niz stepenice, već smo to skoro ustalili. U jednom trenutku, defektolog koja gleda iza mene šta Vanja radi, kaže mi: “pa ona silazi sama niz stepenice, eno je na pola”. Ja zabezeknuta, nas dve poletesmo do stepenica, a ona sigurna, stoji na polovini, i gleda u nas, sva ponosna. Siđem ja do kraja niza stepenica, pozovem je da siđe do kraja. Siđe ona, naravno. Pohvalismo je, jako dobro reaguje na pohvalu. Onda sledi penjanje, no to je dosta lakše, i to je već ranije znala.
Sutradan sam ponela FA, čisto da zabeležim. Od sad koristi svaki trenutak da stepenice još bolje izvežba.
Meni iskreno taj njen silazak deluje vrlo nesigurno, međutim, silazak nogama naizmenično, ona pokazuje da je sigurna.
Evo, pogledajte pa procenite sami.
Glasajte za Sneška Belića iz Vanjinog vrtića
Pomozite nam da osvojimo neko visoko mesto na listi 🙂
Sneško se zove
Pčelica 2
i izgleda ovako
Sigurna sam da ima i lepših, ali ovog su Sneška pravila deca ometena u razvoju. Vrtić je Pčelica – razvojne grupe, iz Predškolske Ustanove “11. april”
hvala svima 🙂
Pojela maca
Izlazimo jutros, krećemo u vrtić. Mama zaboravila nešto, pa se vraća, Vanja čeka na vrhu stepenica. Utom silazi čika T, gluvonemi komšija. Njihova mačka, stoti put pokušava da pored mojih nogu šmugne unutra, no, uspevam da je zaustavim, dok T priča sa Vanjom.
Odlazimo u vrtić.
Dolazi mama po Vanju u vrtić, Vanja ima ogrebotinu na licu. Pela se na krevet, i krenula da se sa sve krevetom prevrne, M je zgrabila da ne padne, pa se ogrebala. Nema veze, zarašće, nije opasno.
Krećemo da se obuvamo, kad… nema cipelica. Gledaj tamo, ovamo, onamo… Nemaaaaa. Neko ih obuo, verovatno. Mora da je neki tata došao po svoje dete.
Ili ih je pojela maca… cipelice…
Vratismo se kući u patofnama.
Išla mama da kupi nove. Cipelice-sandalice.
Kašikom
Danas je prvi put u vrtiću sama jela kašikom.
Više je završilo po duksu, pantalonama, kosi, stolu nego u ustima, ali uspevalo joj je da kašikom zahvati hranu, donese je do usta (kašiku zajedno sa sadržajem), pogodi usta i pojede. Malo kašikom, malo više rukama, tek ručak je danas pojela sama.
Srećan ti rođendan
Jutros kad smo se probudile, kažem joj ja
– Srećan ti rođendan!
a ona se radujeee, i nešto pokušava da ponovi što liči na “adidin” i uporno gleda u moja usta, traži da joj ponovim. Onda opet cika. I tako sto puta negde za 15-ak minuta.
Odlazi u vrtić. Tamo je žurka.
U uobičajeno vreme, dolazim po nju, kaže mi N. (jedna od njenih defektologa) – Ona tačno zna da je danas neki specijalan dan, sa svima se ljubi i grli, i “podmeće” se da je ljubimo. Čak je dala i da joj “izvučemo uši”, što ni malo ne liči na nju.
– Zna. – kažem ja i ispričam joj jutarnju dogodovštinu.
Dođite na tortu, napunila sam 6 godina.
Pacovi i ostale domaće životinje
Priča počinje pre par nedelja, i možda bi ostala nenapisana da nisam danas slučajno na vestima videla prilog o tome…
Ali idemo redom. Prvo jedan flashback from childhood, ima veze sa temom, ostanite tu.
Sećate se onih crvenih plastičnih (slovenačkih) kioska kojih je Beograd bio pun pre xy godina… E tad sam ja bila klinka i u takvim kioscima su se između ostalog prodavale viršle. Par viršli u zemički, sa senfom. To je bio vrhunac soc-realističkog (ne)ukusa. E, ja nisam smela da jedem te viršle, branili mi roditelji. Pojma nisam tada imala zašto, pa sam krišom sa drugaricama ipak konzumirala pomenutu “brzu hranu”.
Viršle stoje u vrućoj vodi. Kad “naručiš” (hehe kakav zgodan izraz…) tetka ih prebaci u manji sud u kom vri nešto što liči na vodu. Verovatno vri tako od ujutru. Iza leđa, iz ogromne kese izvlači zemičku, od prekjuče, već presečenu napola, stavlja je specijalno pripremljeno parče papirna, sa odštampanom reklamom, boja verovatno sadrži olovo, no, koga to briga. Stavlja viršle u zemičku, i poliva ih (da, poliva dobro ste pročitali) senfom u tečnom stanju. Vrhunac zadovoljstva, šta da vam pričam…
Kraj 70-tih, centar Novog Beograda, Mercator.
Lokacija jednog od ovakvih kioska.
– Mama, jel mogu viršle.
– Možeš, idemo u Mercator da kupimo, pa ćeš jesti kod kuće.
– Ali ja bih ove.
– Te ne možeš.
– Zašto?
– Zato što svakog dana kad se vraćam sa posla, tu se oko tog kioska vrzma more pacova.
Beograd, blok 23, pre 2-3 nedelje.
Dolazim po Vanju u vrtić, prilazim ulaznim vratima, ispred mene, od kontejnera prema dečjem košarkaškom igralištu pretrčava pacov. Ja se ukopala. I majka koja sa detetom ide sa druge strane, već su izašli iz vrtića. U automobilu sedi deda jednog Vanjinog druga iz grupe. Prolazim pored njega, i pitam da “videste li vi OVO?” “Aaa, jesam, pa to je tako svakog dana, ja ih stalno gledam dok čekam u kolima.” Penjem se gore, i dalje sa nevericom, prosto ne znam ni kako bih reagovala. Ispričam naravno “osoblju vrtića” i zamolim da prenesu da se pozove služba za deratizaciju.
Dva dana posle toga, dolazimo ujutru, vidim da je bila deratizacija, posute one roze kuglice.
Nisam više videla pacove.
Kad, danas popodne, vrtim kanale i naletim na ovaj prilog na TV B92. Vrtić iz priloga je upravo onaj u koji ide Vanja. I sad baš ne razumem, kad je ovo snimano? Da li su se pacovi ponovo pojavili i nakon deratizacije. Vidim snimke nekih devojčica u džemperićima, to sigurno nije ovih dana snimano.
I sad kao opšte zgražavanje i briga za zdravlje dece. Heh… Mora se prekinuti lanac na početku. Stvarno je neviđena štroka u tom bloku. Mene je prosto strah da prođem kroz prolaze između zgrada, da mi nešto ne doleti na glavu, što je neko zgodno izbacio kroz prozor. Gde mi to živimo? Kakve su to navike života u velikom gradu? Glodari žive tako što se hrane otpacima koje ljudi ostavljaju. A njih ima dostupnih, svuda i u velikim količinama.
Dajmo se u pamet.
Nemojte bacati đubre u otvorenim kesama. Tako će glodari teže dolaziti do hrane. To je najmanje što mi možemo da učinimo.
Toliko od mene za sad. Ja sam, inače, u Centralnom savetu roditelja PU “11. april” ispred vrtića “Pčelica” (kao i jedan poznati novinar pomenute TV kuće samo ispred drugog vrtića) pa ćemo videti kako će se ova stvar odvijati dalje.
Stay tuned…
Da te poljubim
Pola četiri, izlazimo iz vrtića, desetak metara ispred nas, mama sa troje dece, upravo su izašli iz dvorišta vrtića. Devojčica ima manje od dve godine, i još jedna devojčica i dečak, otprilike iste starosti kao Vanja. Dečak vidi Vanju i mene i zastaje, malo se vraća, da pogledom pozdravi Vanju. Drugo dvoje se takođe okreću. Vanja počinje da ciči i skače od sreće.
Krećemo prema taksiju koji nas čeka na ćošku, i oni kreću za nama. Vanja stalno zastajkuje, kao da bi pričekala da i oni pođu zajedno sa nama. Nas dve mame razmenjujemo par rečenica.
Stižemo do taksija, čika, koji nas inače često po podne vraća kući, otvara nam vrata, a Vanja zastaje, hvata devojčicu za rukav, pokušava da je poljubi. Klinci se razumeju bez ijedne reči. Mama takođe shvata da bi Vanja da poljubi devojčicu, i kaže joj da Vanji dozvoli da je poljubi. Njih dve se međusobno izljubiše. Vanjin poljubac doduše izgleda samo tako što će zagnjuriti glavu, ali uredno dopušta devojčici da i ona nju poljubi.
Ulazimo u auto, a dečica nam mašu.