Tag: posebne potrebe

Moj gost BigBadWolf i dalje sa nama, priča o inkluziji, drugi deo. Ako ste prvi propustili, nadoknadite.

---

Ovaj post je ispao malo podugačak, pa sam odlučio da ga podelim na dva dela. U prvom delu je opisano kako je inkluzija zamišljena kod nas, a u drugom kako to izgleda u praksi.

Dakle, da bi dete radilo po IOP-u (Individualni Obrazovni Plan), potrebna je saglasnost roditelja. Nakon toga se izradjuje pedagoški profil deteta. Profil se sastoji iz 4 oblasti:

– Učenje i kako se uči
– Socijalne veštine
– Komunikacijske veštine
– Samostalnost i briga o sebi

Da sad ne objašnjavam svaku kategoriju posebno, mislim da su dovoljno self explanatory.

Da bi profil bio što tačniji, neophodno je obaviti razgovore sa što više osoba iz detetovog okruženja, roditelja, staratelja, predmetnih nastavnika, učitelja i vršnjaka. Na osnovu pedagoskog profila se definišu jake i slabe strane deteta, to jest one za koje mu je potrebna podrška (pomoć je tabu reč). Kada je sve to uradjeno, kreće izrada IOP-a. U izradi IOP-a učestvuje učitelj/predmethi nastavnik, stručni saradnik i roditelj. Zajedno odredjuju ciljeve i rokove (gorepomenuti partnerski odnos). IOP se može uraditi za sve predmete, za neke predmete, za jedan predmet ili samo za odredjenu oblast jednog predmeta (npr. samo za geometriju). IOP se radi za tačno definisan vremenski period, u kome je potrebno ostvariti tacno definisane ciljeve. Najbitniji deo IOP-a je plan aktivnosti koji sadrži:

Predmet ili oblast za koji se radi

– Krajnji cilj – potrebno je da bude što jasnije definisan i što koncizniji. U primeru koji je nama dat, dete na početku drugog razreda nije razlikovalo č i ć. Cilj nam je dakle da dete nauči da ih razlikuje.
– Ukupno trajanje – na primer, 4 nedelje.
– Korake i aktivnosti koje će biti preduzete i trajanje i učestalost tih aktivnosti

– Prepoznavanje č i ć uz pomoć slovarice i karticama sa crtežima predmeta koji u nazivu sadrže č i ć – 5 minuta na času srpskog (5 puta nedeljno u trajanju od jedne nedelje)
– Pisanje č i ć u kutiji sa peskom – 5 minuta na času srpskog (5 puta nedeljno u trajanju od jedne nedelje)
– itd

– Realizatore tih aktivnosti (nastavnik, očigledno, ali po potrebi i roditelj ili vršnjak)
– Ishod i evaluaciju postignutosti – npr, dete će od 10 pokušaja uspešno prepoznati č i ć u 6 slučajeva.

Ako se dostigne cilj, piše se novi plan aktivnosti za sledeći, ako ne, onda se postojeći adaptira.

Nastavnik je obavezan da nastavu prilagodi potrebama deteta, da obezbedi vizuelna pomagala, materijale za učenje, da omogući detetu da testove radi sa otvorenom knjigom, ili čak kući, eventualno da upiše odgovore umesto njega. Takodje, ako postoji potreba, može se angažovati pedagoški asistent.

Zvuči odlično, zar ne?

Odavno nisam imala goste. Ovog puta, na pravu temu, jedan novi gost, BigBadWolf.

---

Tradicionalno, kao i svakog septembra, nova školska godina počinje sa novinama. Ovoga puta je to inkluzija. Ne pamtim da je skoro nešto izazvalo toliko halabuke u srpskoj prosveti. Jedina stvar koja bi možda izavala veći džumbus bi bila najava o smanjivanju plata.

Odmah na početku, da ubacim disclaimer. Ja radim u školi koju sticajem okolnosti pohađa solidan broj dece koja će se od ove školske godine obrazovati po IOP-u. (Individualni Obrazovni Plan). Mi već radimo sa njima, tako da će nam, bar po mom skromnom mišljenju, cela ova priča olakšati život. Neke stvari će biti jasnije i nama i roditeljima i naravno, prosvetnim inspektorima. Deca će biti opterećena u granicama svojih mogućnosti, nastavnici će imati jasno definisane ciljeve a roditelji će moći da ocene napredak svog deteta. Biće malo muke dok se ne izveštimo u pisanju profila, planova i ostalog, ali naučićemo i to. Jednom rečju, aferim.

Pa što se buniš onda? Pa bunim se zbog načina na koji se to uvodi, kranje neprofesionalno, lomom preko kolena, i ako hoćete, bezobrazno.

Elem, inkluzija, kao ideja, na papiru izgleda savrseno, narocito kada pogledate iskustva razvijenih zemalja, narocito Britanije i Skandinavije. U obrazovnim sistemima koji su potpuno razvijeni, sa svim potrebnim sistemskim dokumentima, sa jasno definisanim pravilima (i jos jasnije definisanim posledicama za nepostovanje istih), sa nastavnim kadrom koji svoj posao obavlja savesno i profesionalno i adektavno je plaćen za to, u učionicama koje su opremljene savremenim didaktičkim pomagalima, u odeljenjima koja imaju najmanje jednog pedagoškog asistenta, u okruženju dece koja nisu rasla u ksenofobičnoj sredini, itd… inkluzija funcioniše i daje odlične rezulate, ispunjavajući svoju osnovnu funkciju, a to je osposobljavanje sve dece za uključivanje u društvo i samostalan život.

Da sad ne lamentiram nad činjenicom da ništa od gore navedenog ne postoji u srpskom obrazovnom sistemu, to je već postalo opšte mesto i nešto preko čega se prelazi u fazonu „lako ćemo“, žvakaća guma, malo žice i parče kanapa i teraj. Sve probleme ćemo rešavati u hodu. Aha, važi, kao i do sada što smo ih rešavali.

Opozicija inkuziji koja se javlja kod velikog dela nastavnog osoblja je dobrim delom posledica gore navedenih manjkavosti sistema, ali i arogantnosti članova raznih radnih grupa pri ministarstvu, kao i pripadnika organizacija koje se bave ovom problematikom. Stav „NATERAĆEMO vas da prihvatite inkluziju, došlo je naših 5 minuta“ već sada pravi mnogo problema i samo produbljuje jaz izmedju strana koje, po definiciji inkluzije, treba da sarađuju u postizanju jednog cilja. Ono što me čudi je da su u tome najglasniji roditelji dece o čijoj se budućnosti radi. Razumem da postoji mnogo netrpeljivosti i frustracija zbog, negde i višegodišnjeg, odbijanja redovnih škola da takvu decu prime, ali ne razumem da roditelji ne shvataju da isti ti nastavnici kojim danas guraju inkluziju u grlo, sve cereći se slavodobitno, sutra treba da im budu partneri u obrazovanju sopstvene dece. Na šta će da liči taj partnerski odnos koji započinje zavrtanjem ruke?

U sledećem broju, inkluzija na srpski način.