Ušla je sama u kupatilo, sama skinula pantalone i gaćice, sela i piškila.
Može se nekom ova rečenica učiniti prostom, nevažnom, običnom, i baš me briga ako će, jer meni je mnogo važna.
Najbolje od svega je što je njoj to izgledalo kao najnormalnije, a ja sam htela da vičem od sreće.
U ozbiljnim zemljama asistente imaju i deca. Koliko će vremena trebati da ovo krene sa radom, i kako će to sve izgledati, ostaje da vidimo. Treba ipak nekako početi.
Prva agencija za lične asistente osoba sa invaliditetom
Prva servis agencija za personalne asistente, koja će zaposliti od deset do 15 ljudi obučenih za pomoć osobama sa invaliditetom, biće otvorena u avgustu u Beogradu, najavljeno je danas na tribini u opštini Vračar.
Predsednik Hendi centra “Koloseum” Darko Ivić rekao je da je sredinom prošle godine, uz podršku Ministarstva rada i socijalne politike, počela realizacija projekta psihosocijalne podrške na teritoriji te opštine.
“Po završetku projekta, imaćemo obučene ljude i mogućnost da invalidi telefonom zatraže pomoć u određeno vreme. Asistenti koji će raditi taj posao prošli su šestomesečnu obuku i imaju iskustvo u oblačenju, hranjenju i drugim potrebama lica sa invaliditetom”, objasnio je Ivić.
Prema njegovim rečima, to je posebno značajno za one koji žive sami ili nemaju pomoć drugih iz bilo kog razloga.
Posao asistenata zamišljen je kao pomoć u kući, pomoć pri odlasku na posao ili fakultet i pomoć pri bavljenju hobijem, rekao je Ivić i dodao će u avgustu, kada bude otvorena agencija, u početku imati pomoć lokalne samouprave, a zatim će nastojati da ovaj vid pomoći uđe u sistem i bude stalno finansiran.
Ivić je na tribini pod nazivom “Uspostavljanje servisa – agencije za psihosocijalnu podršku i personalnu asistenciju osobama sa invaliditetom” naglasio da je potrebno utvrditi koliko ima ljudi kojima je potrebna pomoć personalnog asistenta.
Savetnik u Ministarstvu rada i socijalne politike Milena Banović rekla je da je ovim projektom obuhvaćeno duplo više korisnika nego što je bilo predviđeno, kao i da je ciljna grupa proširena, jer nisu obuhvaćene samo osobe sa fizičkim hendikepom, već i osobe drugih vrsta invaliditeta.
“Projekat psihosocijalne podrške realizovan je na opštini Vračar, ali su i opštine Stari grad, Palilula, Savski venac i Novi Beograd, takođe, zainteresovane”, izjavila je Banović.
izvor: Blic
Bila sam juče u vrtiću na radionici Biram da recikliram, ali sam je eskivirala (napravila par fotografija, i zbrisala), i ušla da špijuniram šta se radi u grupi.
Pokazala mi je kako slaže kocke u vertikalni niz.
Onda je donela koficu punu kocaka iz plakara, i dobila kocke da rastavlja.
rastavlja ih i stavlja nazad u koficu (malo to teže ide)
zatim vraća koficu na mesto.
Posle je malo gađala kegle (tu je mama malo zatajila sa snimanjem).
Pa je malo radila gimnastiku.
I na kraju je preskakala (dobro, prekoračivala) prepreke.
Igrali smo na kraju i Ringe raja, sa sve čučanjem na kraju, ali taj snimak ne možemo da vam pokažemo, zbog drugara.
Meni nije niko nikad predložio instituciju, ali da jeste popio bi prijavu apsolutno sam sigurna.
Prenosim tekst iz Politike. Zaista je potresan i vredan čitanja.
Kako zaštititi prava osoba lišenih slobode – Dragana Ćirić-Milovanović
Prednost životu u porodici
Oko 1.200 dece sa teškoćama u razvoju smešteno je u pet ustanova dok se oko 800 dece bez roditeljskog staranja nalazi u 17 domova
Jedan od osnovnih razloga za smeštaj dece sa teškoćama u razvoju u ustanove socijalne zaštite jeste taj što praktično ne postoje službe podrške za ovu decu, niti postoji sistemska podrška porodicama koje žele da ihzadrže uz sebe. Uprkos zvaničnoj politici zabrane novih prijema, deca se i dalje odvajaju od roditelja i smeštaju u institucije. Od roditelja saznajemo da ih lekari podstiču da decu rođenu sa razvojnim teškoćama odmah smeste u neku ustanovu. Ovakvo stanje proizlazi iz predrasuda koje iskazuju čak i stručnjaci. Sama činjenica da je oko 1.200 dece sa teškoćama u razvoju smešteno u pet ustanova, dok se oko 800 dece bez roditeljskog staranja nalazi u 17 domova, govori o odnosu države i društva prema prvoj pomenutoj grupi.
Smeštajem u instituciju deca bivaju lišena mnogih prava: na privatnost, na život u porodici, na održavanje kontakata sa bliskim osobama, na sigurnost i na druga prava koja su im zagarantovana brojnim domaćim i međunarodnim propisima.
U mnogim institucijama s malobrojnim osobljem nije neobično zateći jednog zaposlenog koji brine o desetoro do dvadesetero dece. Posebno zabrinjava socijalno lišavanje kojem su ova deca izložena. Budući da je mnogo godina provelo u instituciji, kod deteta je praktično nemoguće utvrditi da li je rođeno s teškoćama ili su one rezultat boravka u instituciji. S tim što je dugotrajno ležanje u krevetu, bez mogućnosti kretanja, svakako produbilo i pogoršalo smetnje koje dete– odrasla osoba ima. U pojedinim institucijama za decu sa težim i teškim smetnjama u razvoju, mnoga deca, ali i odrasli, dugo vremena provode živeći u svojim krevetima, a neki ostaju u njima celog života.
Deca u institucijama, naročito ukoliko su smeštena zajedno sa odraslima, pod visokim su rizikom od zlostavljanja. Iako postoje slučajevi zlostavljanja od strane osoblja, mnogo češće su zlostavljači starija i jača deca. Deca pa i odrasli sa problemima u komunikaciji i kretanju posebno su podložni zlostavljanju. Budući da je ovakvo stanje i tretman uobičajen u celoj zemlji, odgovornost za to mora snositi država. Zato zabrinjava pokušaj predstavnika vlasti da odgovornost za zanemarivanje i zlostavljanje prebace na osoblje ustanova. U izveštaju Evropskog komiteta za prevenciju torture iz 2009. godine jasno je rečeno da je loš tretman ove dece kombinacija prevelikog broja korisnika, malobrojnog osoblja i nedostatka odgovarajuće stimulacije za rad. Sve to dovodi do toga da se životni uslovi u ovim institucijama mogu smatrati nečovečnim i ponižavajućim. Nedostatak finansijskih i profesionalnih resursa ne može biti izgovor države za to.
Kad bi postojala odgovarajuća podrška, većina dece sa teškoćama u razvoju mogla bi da živi u porodici, što i jeste njihovo pravo. Mnoga deca koja se nalaze u institucijama mogla bi se vratiti kućama ukoliko bi se roditeljima pružila dodatna podrška, a deci omogućio ravnopravan pristup zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju, zapošljavanju, i svim drugim aspektima života u zajednici. Ovo pitanje mora se postaviti kao prioritet s obzirom na to da su deca s teškoćama u razvoju u institucijama posebno ranjiva i podložna zlostavljanju. Država ih, međutim, i dalje drži na marginama reformi, imitirajući „deinstitucionalizaciju” izgradnjom novih institucija pod drugim imenom (stacionari i dnevni boravak) u kojima se nastavlja segregacija i isključivanje dece iz svih redovnih tokova života.
Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom Srbije – MDRI
Izvor: Politika
Prvi Vanjin rad koji sam dobila iz vrtića ovako izgleda.
Jelku je crtala N, njen defektolog, a Vanja je mislim lepila ove tufne. Jelku sam dobila još odmah posle Nove godine, ali nikako da stignem da vam je pohvalim.
Pre neki dan sam ovo videla, i oduševila se inicijativom i realizacijom. Nadam se da će ovo u Novom Sadu biti uspešno, i da će se organizovati i u drugim gradovima.
…od ovog vikenda će početi sa radom Servis za čuvanje dece sa i bez smetnji u mentalnom razvoju „Cvrčak“ kojim se podstiče međusobna tolerancija i smanjuju se predrasude prema deci sa intelektualnim poteškoćama, jer u akciji se obezbeđuje ravnopravno učešće sve dece. Servis će raditi preko dana tokom svakog vikenda narednih godinu dana.
pročitajte celu vest: Danas
… šta da radim sa igračkom sa kojom moje dete ne ume da se igra, niti će umeti narednih desetak godina sigurno, a možda i nikad…
E, pa malopre, stigla Vanja od oca (sa redovnog subotnjeg druženja) i donosi ogromnu kesu sa paketićem. Unutra, slatkiši, i igračke za kalendarski uzrast. I to ne bilo kakve igračke…
Jedna je za devojčice, kako da nauče da je mnogo važno da peru i peglaju, a druga, na moje zaprepašćenje iz dva razloga Nojeva barka. Prvo mi je mnogo zanimljiv izbor poklona za nekog za koga po default-u pojma nemaš da li veruje, i u koju veru veruje, ako veruje, a drugo je, da je to igračka sastavljena od sitnih drvenih delova, koji se šrafčićima sastavljaju, i to je valjda za devojčice, da i to nauče, da im posle ne trebaju majstori, jel?
Treba li da pomenem i još nešto, igračka je za uzrast 6-12 godina. Da naravno, Vanja spada u taj uzrast, ali samo kalendarski. Pitam se sad, kako se prave paketići u velikim firmama, kakvo je Železnice Srbije. Pretpostavljam po uzrastu, ali, ALI, valjda otac može/sme/želi da kaže da se njegovo dete ne ume da igra takvim igračkama… Blam je to, šta li…
Kod mene se takođe dobijaju paketići, ali mene nije bio blam da kad je imala 5 da joj ne kupe paketić za taj, nego za uzrast od 2 godine. Sad dobijamo vaučere u odgovarajućoj vrednosti, pa je to neuporedivo lakše i prilagodljivije.
I tako… velika firma, velika muka, pošto nisi po JUS-u, onda ništa, isto je kao da poklon nisi ni dobio, zar ne?
Blogeri, twiteraši, ako neko želi ovu Nojevu barku, može da je dobije. Javite se.
Sa peglom ćemo se već nekako snaći.
je međunarodni dan osoba sa invaliditetom.
Ako pratite vesti, mogli ste poslednjih dana da primetite nagli porast broja onih koje se bave osobama sa invaliditetom. To je jasan znak da se ovaj dan približava, jednako koliko je jasno da ravnopravnosti nema, inače bi ovakvih vesti bilo cele godine, a ne bi ovoliko bile nakupljene baš ovih dana.
Izdvojiću ovaj interesantan članak u mnoštvu današnjih:
Ne postoje jednake šanse za sve
Brojke koje opisuju stav ispitanika nisu baš obećavajuće.
Nadam se da će generacije koje su danas deca koja u svojoj vrtićkoj grupi, u svom razredu u školi imaju nekog vršnjaka sa invaliditetom imati nešto drugačije mišljenje o mestu u društvu onih koje danas pominjemo.
Ovo mi je promaklo, a zaslužuje da se pomene, makar da bi se kad dođe vreme videlo da li su bile samo prazne priče.
Kompanija Delta je rešila da nešto novca da kako bi se izgradio centar za boravak dece sa smetnjama u razvoju. Predviđa se izgradnja objekta površine oko 3000 kvadratnih metara, na Bežanijskoj kosi na Novom Beogradu.
Nisam našla informaciju o tome kada bi gradnja trebalo da počne, niti kada bi objekat trebalo da bude gotov, ali pratimo i čekamo.
Ovo je navodno prva zadužbina ovakvog tipa posle drugog svetskog rata.
Pročitajte ovde tekstove iz medija.
Fotografija preuzeta sa sajta Novosti.
Jeste da je kontra svetla, ali nisam mogla bolje da je ulovim, i ovo sam lovila 7 dana…
Dešava se u holu vrtića.
Pozdravlja vas skakalica.