Prethodnih meseci su se u našem vrtiću organizovale likovne radionice takve da su gore u razvojnim grupama gostovala deca iz redovnih grupa u prizemlju.
Klinci su uz pomoć ili sami koristili razne likovne tehnike tehnike.
Ono što mogu jeste da vam pokažem kako izgleda pano sa fotkama i radovima. Fotke sam dobila, vesele su, osim radionica bilo je tu i grupnog zajedničkog igranja i đuskanja, no njih ne mogu da vam pokažem, ko želi da vidi, nek nam dođe u goste.
Nadam se da se L. i D. neće naljutiti što njih stavljam na blog.
Trebalo bi da će od sledeće školske godine ponovo biti organizovane ovakve radionice, i nudim se da na nekoj učestvujem, kao fotograf makar, pošto mislim da ništa drugo ne bih umela.
Pretraživali ste:
kako napraviti pano za skolu (63), kako napraviti pano sa slikama (28), kako napraviti pano (27), panoi za jesen (27), likovne tehnike u vrticu (18), pano za skolu (15), pano jesen (15), kako uraditi pano (14), pano o jeseni (11), tuđa nega i pomoć za decu sa down si (10)
Razne vrste bojica kupovane u više navrata u prošlosti, nikad se nisu primile. Poslednje, za Novu godinu kupila sam neke Lumpi debele drvene bojice, ponudila najmanje 20 puta do sad, i ništa. Služile su za igranje kao sa štapićima. Pisanje? To ne, nikako!
Te bojice stoje na polici, donekle na dohvat ruke, mora ipak da se popne na prste, i malo pomuči da ih dohvati. E pa dohvatila ih je. Ja pomislim da će opet biti neka igra sa štapićima, puštam je, i posmatram. Sledeće što dohvata, sa iste te police, je koverat u koji sam spremila račune koji treba da se plate. Shvatam naravno odmah, treba joj papir, hoće da crta!
Umal’ se nisam srušila od iznenađenja, sreće, ponosa, svega toga zajedno. Naravno brzinom munje vadim papir iz štampača, i spremam ga za crtanje.
Potrebna joj je pomoć da papir pridrži na podlozi, nije naravno spretna ni sa olovkom, ne ume dovoljno ni da pritisne da bi bojice lepo ostavile trag. Ali, ništa to nema veze. Najvažnije od svega je inicijativa, njena inicijativa da uradi nešto što ranije i pored toga što joj je bilo ponuđeno, nije htela da radi. Pored inicijative i saznanje, da se bojicama piše po papiru. Onaj koverat sa računima je naravno papirni, i od sad će morati da stoji na nekom boljem mestu. To sam ja naučila.
E sad, to je bilo pre nekoliko dana, i još važnije od svega je, što je želja ne napušta, kao što to često biva sa raznim aktivnostima koje prihvati, pa nakon toga od njih odustane.
Vanja crtala, a vi pogledajte.
Pretraživali ste:
ivaninoblago (398), zimski crtezi (14), crtezi na zidu (12)
Preporučujem da pročitajte ovaj blog post. Tri majke, čiji dečaci imaju cerebralnu paralizu, odgovaraju na pitanja. Na engleskom je. Parenting Kids With Cerebral Palsy
Pojma nisam imala šta je Cerebralna paraliza, prosto valjda o tome ne razmišljaš, osim ako ti je profesija na neki način vezana za ovo stanje. Da, ovo nije bolest, tako kažu, to je stanje.
Takođe, to nije dijagnoza koja se postavlja u ranom uzrastu, Vanji je počela da se u nalazima pojavljuje tek negde oko druge godine. Cerebralna paraliza je zapravo veoma širok pojam koji obuhvata sve moguće smetnje posture (položaja) i pokreta nastale kao posledica oštećenja mozga (Cerebral). Paraparesis spastica je Vanjina podvrsta. To bi bilo: delimično (paresis, za razliku od plegia: potpuno) smanjenje funkcije jednog para ekstremiteta (nogu u našem slučaju) praćenog spazmom mišića. Kakvi strašni izrazi, jel da? Cerebralnu paralizu često prate i druge smetnje, pa tako neko ima epileptične napade, oštećenje vida, sluha, mentalni deficit.
Motorno smo prilično dobro rešili našu CP, Vanjin najveći deficit je upravo mentalni. Nešto što bi i mogla da uradi, ona prosto ne ume. Unutra, po ravnom, nepravilno, ali spretno i stabilno hoda (stabilnija je nego što to i istreniranom oku izgleda), penje se i silazi niz stepenice, pazeći. Napolju, gde je neravno, druga je situacija, i najmanja neravnina je prepreka, sapliće se o sve i svašta. Okolina joj u deliću sekunde odvlači pažnju. Fina motorika je loša, ali opet bolja bi bila kad bi mentalno znala šta sa njom treba da radi, ima mali tremor ruku. Ne govori, glasa se, udvaja slogove, ali bez prepoznatljivog značenja.
Nisam odavno pisala o tim medicinskim temama, nešto ne volim. Ukratko, svako dete/odrastao sa CP je priča za sebe.
Ja ipak više volim da je pohvalim nekom konkretnom stvarčicom, ma kako ona sitna bila. Evo vam jedne slagalice.
I stepenica, kojima sad pokušava da se penje po dve odjednom, to valjda rade sva deca na svetu. Za sad joj relativno dobro uspeva desnom nogom koja je malo bolja, a levom i dalje ima prilično teškoća, ali uporna je. (snimak je mobilnim, pa nije baš sjajan)
Pohvalila L. danas Vanju da razlikuje svo voće: jabuke, kruške, šljive, banane, grožđe…
Ih, kao da mi to nismo znali. Razlikuje i mandarine i pomorandže, kažem ja, kad joj kažem “donesi dve mandarine iz kuhinje” nikad neće doneti pomorandžu ili neko drugo voće.
Petkom ujutru idemo sat ranije nego obično. Vreme je za buđenje, ja već sedim za računarom u susednoj sobi, ali čujem je da je budna, vršlja nešto po krevetu, ne oglašava se. Raduckam još malo, onda se muvam po stanu, palim svetla, još je mračno oko 6h30.
Ulazim u spavaću sobu, a ona, pravi se da spava. Ne mrda. Pokrivena, stavila ruku preko lica, i kao spava, a do pre tri minuta je skakala po krevetu. Dozivam je, ona ne reaguje, i dalje mirna, šatro spava. Kad sam je pipnula rukom, ona skače, ustaje istog sekunda.
Folirantkinja.
I to je napredak, i to onaj na koji ni ne znam može li se ikako uticati da se podstakne. Time je uspeh veći.
U poslednje vreme, Vanja pravi predstavu ujutru u vrtiću. Mazi se sa mnom i grli me, neće da uđe. Kratko to traje, dok ne dođe neko po nju, onda sa njima nastavlja grljenje i maženje.
I pojma nemam šta joj je odjednom, kod kuće to ne radi, niti je ikad htela. A ja volim. Kad joj kažem hajde me zagrli, ona ponekad posluša, raširi širom ruke oko mog struka, zagrli me 12 milisekundi, i onda otrči svojim poslom.
Sa ljubljenjem je još gora. Ne ljubi uopšte, nego se podmeće da ja nju poljubim. Onda se ja malo napravim blesava, podmetnem se ja njoj, a ona se naljuti, okrene mi glavu da ipak poljubim ja nju…
i kako onda da je ne poljubim… po sto puta…
(nekoliko dana bezuspešno pokušavam da je ulovim i uslikam ovo, tako da fotke, iako sam ja zamislila da je ima – nema)
Zašto deca uvek diraju ono što ne smeju, i tačno znaju da ne smeju. U tome se ni Vanja ne razlikuje od tipične dece. Onog sekunda kad izađem ona uzme ono što joj ja ne dozvoljavam, pa kad uđem, nevešto pokušava ili da skloni kao da ja ne vidim, ili se smiri, čeka da joj to uzmem, i da vidi hoću li vikati ili šta… a ja htela da crknem od smeha.
I uopšte nema veze što sad opet imam izgrižene naočare za sunce, možda baš to postane najnoviji modni detalj bez kog se ne može…
… da spavam.
